РАДУК против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 1. априла 2025. године донео, а 6. маја исте године објавио пресуду у предмету Радук против Србије, број 13696/23.
Пресуду је донео трочлани Одбор.
Предмет се односи на наводно полицијско довођење подносиоца представке у замку и његову осуду за примање мита. Суд је утврдио да је, иако би се остале околности спроведене специјалне операције могле оправдати, недостатак адекватних процедуралних заштитних мера нарушио легитимитет целе тајне операције и довео до повреде права подносиоца на правично суђење. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац је у релевантном периоду био царински инспектор.
Дана 2. септембра 2015. године, господин Г.Ћ., који се бави увозом половних аутомобила, поднео је кривичну пријаву против подносиоца због кривичног дела примање мита. У кривичној пријави је навео да је од извесног Ж.Б., такође увозника половних аутомобила, чуо да подносилац може да „реши питања“ у вези са разним царинским таксама и процедурама.
Полицијска управа Зрењанин је истог дана поднела Вишем јавном тужилаштву у Зрењанину детаљно образложен предлог за примену мере тајног надзора комуникација и примену мере тајног праћења и снимања у односу на подносиоца, у складу са одредбама чл. 166. и 167. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП).
На основу предлога Полицијске Управе Зрењанин, Више јавно тужилаштво у Зрењанину је судији за претходни поступак Вишег суда у Зрењанину упутило предлог за предузимање посебне доказне радње тајног надзора комуникације (чл. 166. и 167. ЗКП) и тајног праћења и снимања (чл. 171. и 172. ЗКП).
Судија за претходни поступак Вишег суда у Зрењанину је истог дана донео наредбу о одређивању тајног надзора комуникације и тајном праћењу и снимању у односу на подносиоца и лице Б.Ж. Полиција је у том периоду пресретала СМС поруке и снимала телефонске разговоре између подносиоца и Ж.Б.
У истом периоду, подносилац се два пута састао са Г.Ћ. На првом састанку, који је иницирао Г.Ћ., подносилац је најпре негирао своје бављење активностима за које је Г.Ћ. чуо од Ж.Б., али је на крају пристао на исплату од око 5.000 евра. Овај састанак снимљен је видео-камером од стране полиције, уз знање Г.Ћ. На другом састанку, Г.Ћ. је био опремљен уређајем за снимање звука, и предао је подносиоцу обележене новчанице, које је такође обезбедила полиција. Подносилац је након тога ухапшен.
Виши суд у Зрењанину је 23. септембра 2019. године, пресудом К. 57/17, подносиоца огласио кривим због извршења кривичног дела примање мита и изрекао му je казну затвора у трајању од једне године (која ће се извршити у просторијама где станује). Истом пресудом је осуђен и Ж.Б. као саучесник. Пресуда је заснована на разним доказима, укључујући аудио снимке и пресретнуте СМС поруке, снимке састанака између подносиоца и Г.Ћ. и исказ сведока Г.Ћ.
Подносилац је током кривичног поступка изнео тврдњу да је његово кривично гоњење резултат деловања Г.Ћ. као прикривеног иследника и његовог учествовања у симулованом послу без судског одобрења које захтева ЗКП. Првостепени суд је утврдио да Г.Ћ. није био прикривени иследник, нити је проведен симуловани посао, будући да овакве радње нису наложене у складу са ЗКП.
Апелациони суд у Новом Саду, пресудом Кж1. 106/20 од 26. маја 2020. године, преиначио је првостепену пресуду, тако што је, поред осталог, подносиоцу изрекао казну затвора од две године, као и заштитну меру забране вршења позива, делатности и дужности службеног лица – самосталног царинског инспектора – ревизора у Министарству финансија у трајању од три године.
Врховни касациони суд је пресудом Кзз. 712/2020 од 22. септембра 2020. године одбио као неоснован захтев за заштиту законитости подносиоца.
Уставни суд је решењем Уж-7106/2020 од 12. октобра 2023. године одбацио уставну жалбу подносиоца.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је поднео представку Суду 15. марта 2023. године.
У представци се притуживао на повреду права на правично суђење из члана 6. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), тврдећи да је његова осуда била неправична, јер је заснована на доказима прибављеним путем полицијске замке и јер домаћи судови нису адекватно размотрили његову жалбу да је жртва подстрекивања.
ОДЛУКА СУДА
Суд је заузео став да су непостојање доказа о подносиочевом претходном бављењу кривичним делима, чињеница да је кривична пријава против њега поднета искључиво на основу индиректних информација добијених од Ж.Б., иницирање првог састанка са подносиоцем од стране Г.Ћ., понављање захтева Г.Ћ. да подносилац прими мито, као и заснивање пресуде против подносиоца у великој мери на снимцима које је полиција направила током његова два састанка са Г.Ћ., сами по себи недовољни да се у датом контексту утврди да је подносилац био изложен полицијском подстрекивању.
Међутим, Суд је истакао да, како би овакве мере биле оправдане, мора постојати јасан и предвидив правни оквир за одобравање и спровођење тајних мера, као и адекватан надзор над таквим мерама. Суд је истакао да недостатак оваквих процедура ствара ризик од произвољности и полицијског хватања у клопку.
Суд је уочио да ЗКП предвиђа начин за овлашћење, спровођење и надзор посебних истражних мера, који у овом случају није био примењен. Суд је установио да су посебне истражне мере спроведене без потребне одлуке судије или суда. Суд је такође утврдио да су домаћи судови тврдили да посебне мере нису ни спроведене будући да овлашћења није било, чиме су пропустили да адекватно одговоре на наводе о полицијској „клопци“.
Коначно, Суд је установио да је недостатак адекватних процедуралних заштитних мера у поступку од самог почетка нарушио легитимитет целе тајне операције и изложио подносиоца ризику од полицијске замке.
Следствено, Суд је утврдио повреду члана 6. став 1. Конвенције.
ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)
Суд је, у специфичним околностима овог случаја, оценио да утврђивање повреде Конвенције само по себи представља довољну правичну сатисфакцију подносиоцу за било какву нематеријалну штету коју је претрпео, посебно имајући у виду да подносилац има законско право да на основу пресуде Суда тражи понављање кривичног поступка (члан 485. став 1. тачка 3) и члан 492. ЗКП.).