Јасмина МОМЧИЛОВИЋ против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. марта донео, а 28. марта 2024. године објавио одлуку у предмету Момчиловић против Србије (број 44530/18).
Одлуку је донео трочлани Одбор.
Предмет се односи на питање повреде права на живот из члана 2. Конвенције, у контексту позитивне обавезе државе да спроведе делотворну истрагу о смрти мајке подноситељке представке која је наводно узрокована медицинским немаром.
Суд је утврдио да подноситељка није покренула парнични поступак у коме би на адекватан начин њене притужбе биле разматране и пружен одговарајући одговор.
- Oколности случаја
Мајка подноситељке је била подвргнута операцији тумора 2013. године која је обављена у државној болници. Неколико дана по отпусту из болнице стање јој се погоршало, те је у наредна три месеца болнички лечена у више здравствених установа. У последњој отпусној листи из маја 2013. године констатоване су јој бројне дијагнозе. Преминула је августа месеца исте године.
Подноситељка је у октобру 2013. године поднела кривичну пријаву против лекара који је оперисао њену мајку сматрајући да ју је током или након интеревенције „заразио“ сепсом од које је лечена све до смрти седам месеци касније.
У јануару 2016. године, пуномоћник подноситељке је поднео приговор ради убрзања поступка пред тужилаштвом надлежном суду. Приговор је одбачен као недозвољен, јер у конкретном случају кривични поступак није покренут.
Подноситељка је потом, преко пуномоћника, Уставном суду поднела уставну жалбу против решења о одбачају приговора.
Уставни суд је њену уставну жалбу одбацио.
- Притужба подноситељке
Позивајући се на члан 2. Конвенције, подноситељка се притуживала на изостанак делотворне истраге о смрти њене мајке која је наводно била узрокована медицинским немаром.
- Одлука Суда
Влада је тврдила да представку треба одбацити услед неисцрпљивања домаћих правних средстава, јер подноситељка није правилно изнела своје притужбе пред Уставним судом, нити је покренула парнични поступак подношењем тужбе ради накнаде штете.
Суд је сматрао да у конкретном случају нема потребе да испитује приговоре Владе, будући да је притужба подноситељке у сваком случају очигледно неоснована.
Наиме, Суд је утврдио да је домаћи правни систем подноситељки пружио могућност покретања парничног поступка у оквиру којег би могла да добије одговарајуће одговоре и могућност да њени аргументи буду размотрени на ваљан начин. Суд је констатовао да подноситељка, међутим, није искористила ово средство правне заштите, те је њену притужбу према члану 2. Конвенције одбацио као очигледно неосновану.