Обавештење о пресудама и одлукама Европског суда за људска права донетим у децембру 2023. године против Републике Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је у периоду од 1. до 31. децембра 2023. године објавио шест одлука против Републике Србије. 

Свих шест одлука је донео трочлани Одбор.

Суд је у четири предмета прихватио пријатељска поравнања, у једном предмету је усвојио једнострану Декларацију коју је поднела Влада, а у једном предмету је представку прогласио неприхватљивом.

Предмети у којима су закључена пријатељска поравнања и поднета једнострана Декларација представљају добро установљену праксу Суда (тзв. WECL – well-established case-law), те су поравнања закључивана и једнострана Декларација поднета у циљу смањења укупних трошкова пред Судом и последично мање исплате из буџетских средстава.

Три предмета у којима су закључена пријатељска поравнања односе се на неизвршавање домаћих одлука донетих против друштвених/државних предузећа. Реч је о предметима FILIP DOO и EUROMODUL DOO, Кочиш и 4 др. и Цајић и 3 др. Сви наведени предмети следе праксу Суда из пресуде Лилић и др. против Србије (бр. 16857/19 и 43001/19, од 14. јануара 2021. године) према којој је трајање стечајног поступка над друштвеним или државним предузећима преко једне године прекомерно.

Један предмет у којем је закључено пријатељско поравнање (Хил Ивић и 24 др.) и један предмет у којем је Влада поднела једнострану декларацију (Шекуларац против Србије) односе се на поступање у разумном року пред Уставним судом у поступцима по уставној жалби који су трајали од 3 године 7 месеци и 14 дана до 9 година 5 месеци и 25 дана.

У предмету Петраковић и Гулић Суд је представку прогласио неприхватљивом, јер је оценио да су притужбе подносилаца да им је повређено право из члана 6. ст. 1. и 3. (д) Конвенције, јер нису имали могућност да испитују одређене сведоке у кривичном поступку који се против њих водио због кривичног дела давање лажног исказа, очигледно неосноване.

Наиме, подносиоци су првобитно били сведоци одбране у кривичном поступку који се водио против З.Ј. због убиства Зорана Ђинђића. Они су током суђења дали исказе да З.Ј. дана 11. марта 2003. године није боравио у Београду, већ да се налазио у Кули. Међутим, домаћи судови су у спроведеном доказном поступку утврдили да је З.Ј. боравио у Београду 10,11. и 12. марта 2003. године и да је извшио кривично дело за које је био оптужен, због чега је правноснажно осуђен на казну затвора у трајању од 40 година.

Подносиоци су потом оптужени због кривичног дела давање лажног исказа у кривичном поступку против З.Ј. Подносиоци су захтевали да се као сведоци саслушају З.Ј, лица која су саслушана у поступку против З.Ј. и друга лица.

Првостепени суд је одбио њихов предлог, ослањајући се на правноснажну пресуду против З.Ј, те их је огласио кривим и осудио на затворске казне. Првостепена пресуда је потврђена од стране Апелационог суда у Београду.

Суд је утврдио да подносиоци нису дали довољно разлога зашто су ови сведоци требали да буду саслушани у поступку против њих, док су домаћи судови, са своје стране, дали довољно разлога зашто то нису учинили. С тим у вези, Суд је посебно приметио да су изјаве подносилаца о томе где се З.Ј. налазио дан пре атентата већ утврђене као неистините у контрадикторном кривичном поступку против З.Ј., што је заузврат довело до кривичног гоњења самих подносилаца. У оваквој ситуацији, првостепени суд је у поступку против подносилаца био везан чињеницама које су утврђене у правоснажној пресуди против З.Ј. Суд је додао да је истинитост исказа релевантних сведока већ утврђена у контрадикторном поступку против З.Ј. и да стога њихово поновљено испитивање у поступку против подносилаца не би било од користи за правилно спровођење правде. На крају, Суд је истакао да су подносиоци, уз помоћ адвоката, били у могућности да, посматрано у целини, изнесу своју верзију догађаја пред домаћим судовима и да оспоре доказе које је предложило тужилаштво.