Skip to main content

Обавештење о пресудама и одлукама Европског суда за људска права донетим у септембру 2023. године против Републике Србије

Пресуде и одлуке Европског суда за људска права против Републике Србије донете у септембру 2023. године

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је у периоду од 1. до 30. септембра 2023. године објавио две пресуде и пет одлука против Републике Србије. 

Од две пресуде, једну је донело Веће (Радио-дифузно предузеће Б92 АД против Србије), а другу Одбор (Коломпар).

Свих пет одлука је донео трочлани Одбор. Суд је у четири предмета представке прогласио неприхватљивим и одбацио их (због очигледне неоснованости, због неисцрпљивања домаћих правних средстава, због злоупотребе права на представку и због тога што подносилац није претрпео значајније оштећење), док је у петом предмету представку избрисао са листе случајева услед достављања једностране декларације.

I - ПРЕСУДЕ

1)   Радио-дифузно предузеће Б92 АД против Србије (број 67369/16, од 5. септембра 2023. године)

У предмету Радио-дифузно предузеће Б92 АД против Србије, Суд је усвојио представку подносиоца и утврдио повреду слободе изражавања из члана 10. Конвенције.

Предмет се односи на парнични поступак који је против подносиоца вођен по тужби бивше помоћнице министра здравља ради накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа. Повод тужбе је извештавање подносиоца о наводној корупцији приликом набавке вакцине AH1N1 у којем је поменута и тужиља као осумњичена за злоупотребу службеног положаја.

Суд је утврдио да су домаћи судови признали да су информације које је подносилац објавио допринеле јавној расправи и да неко ко је помоћник министра треба да покаже већи степен толеранције.

Међутим, по оцени Суда, домаћи судови су отишли ​​предалеко у својим критикама на рачун провере чињеница од стране подносиоца. Подносилац је своје извештавање засновао на белешци коју је добио од полицијских службеника који су водили истрагу и није било сумње у њену веродостојност. Језик који је подносилац користио у извештавању је био одговарајући и подносилац је позвао све стране да изнесу своју верзију догађаја.

Суд је утврдио да је, у целини, подносилац деловао у доброј вери и са пажњом која се очекује од одговорног новинарства и оценио је да су домаћи судови прекорачили уско поље процене које им је дато ограничавањем дискусије о питањима од јавног интереса, те да нису успоставили правичну равнотежу између права из члана 8. и члана 10. Конвенције.

  • Околности случаја

Подносилац је предузеће из Србије, медијско привредно друштво које је власник телевизијског канала ТВ Б92 и интернет портала B92.net.

Током неутврђеног периода пре 27. новембра 2011. године, новинари подносиоца спровели су новинарско истраживање за документарну телевизијску серију „Инсајдер – Купопродаја здравља“, која се односи на набавку вакцине AH1N1 2009. године. Приликом истраживања, главни уредник информативног програма подносиоца је од два полицајца добио „службену белешку“ бр. 14/11, израђену од стране Одсека за борбу против корупције (ОБПК) 13. септембра 2011. године.

У тој белешци је изнето виђење случаја службеника ОБПК-а, да постоји основана сумња да је више особа учинило кривично дело злоупотребе службеног положаја, са намером да фаворизују предузеће Ј., како би се истом доделио повлашћени положај и омогућило стицање финансијске добити. Међу тим особама набројана је помоћница министра здравља, у вези с којом је наведено да постоји основана сумња да је прикривала битне чињенице, водила „тајне преговоре“ и наредила подређеном да кривотвори извештај. У „службеној белешци“ је такође наведено да тужиоци нису прихватили предлог ОБПК-а, јер су сматрали да недостаје доказа за покретање истраге у погледу запослених у Министарству здравља. Додатне консултације надлежних органа су одржане у Специјалном тужилаштву за организовани криминал и од 14 особа на које се тада сумњало, на крају је поднета кривична пријава против само три особе, које су ухапшене.

Током новембра и децембра 2011. године, на каналу ТВ Б92, више пута је емитован истраживачки серијал „Инсајдер – купопродаја здравља“ који се односи на набавку вакцине AH1N1 2009. године, док је у вези с тиме на B92.net у електронској форми објављено више новинарских чланака: „Инсајдер – селективна правда“, „Министарство реагује на Инсајдер“ и др. Тим приликама, подносилац је понављао наводе из „службене белешке“ истичући име и фотографију З.П. и спекулисао да су нека лица, укључујући З.П, избегла кривичну одговорност због положаја у власти.

З.П. је потом затражила да подносилац објави демант информације, али је подносилац објавио само део који се односи на намеру З.П. да покрене поступак против њега. Тај парнични поступак је покрент 27. априла 2012. године тужбом у којој је З.П. тражила накнаду нематеријалне штете за душевну бол услед повреде части и угледа, са захтевом да се чланак уклони и објави пресуда. Поступак је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 1720/2014 од 5. јуна 2014, усвајањем тужбених захтева З.П.

Подносилац је затим поднео уставну жалбу, коју је Уставни суд одбио одлуком Уж. 6434/2014 од 18. маја 2016. Уставни суд је у својој одлуци поновио ставове Суда да редовни судови не треба превише строго да оцењују професионално понашање новинара, као и да би медији начелно требало да имају право да се позивају на садржај службених извештаја без спровођења претходног независног истраживања, бар када доприноси јавној расправи о питањима од легитимног интереса. Међутим, слажући се с оценама редовних судова, Уставни суд је нашао да службена белешка није документ државног органа и да закључци о недозвољеном притиску на органе кривичног гоњења до којих су новинари дошли на основу те белешке нису основани. Примењујући троделни тест Суда, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе изражавања подносиоца служило легитимном циљу, да је било сразмерно постизању тог циља и неопходно у демократском друштву, као и да су разлози редовних судова за такво поступање били уставноправно прихватљиви, релевантни и довољни.

  • Притужбе подносиоца

Позивајући се на члан 10. Конвенције (слобода изражавања), подносилац се жалио да су домаћи судови усвајањем тужбеног захтева З.П. њему ускратили то право. Подносилац се жалио да разлози које су навели домаћи судови нису били релевантни и довољни, да судови нису правили разлику између чињеница и вредносних судова, те да нису постигли правичну равнотежу између две супротстављене вредности, посебно права на поштовање приватног живота и слободу изражавања.

  • Одлука Суда

Суд је прво утврдио да је у овом случају неспорно дошло до ограничења слободе изражавања, као и да је оно било засновано на доступним, јасним и предвидивим законима и да је служило легитимном циљу заштите права других. Оно што је било спорно јесте да ли је то ограничење било „неопходно у демократском друштву“.

Затим је Суд поновио одавно утврђен став да су част и углед заштићени Конвенцијом као део права на поштовање приватног живота, али да би напад на исте представљао повреду тог права, он мора да досегне известан ниво озбиљности, а на начин којим се онемогућава уживање тог права. Потреба за постизањем правичне равнотеже између слободе изражавања (из члана 10. Конвенције) и права на поштовање приватног живота (из члана 8. Конвенције) нарочито је наглашена.

Критеријуми за постизање ове равнотеже, према пракси Суда, су: допринос расправи од јавног интереса; колико је позната особа на коју се односи информација; поступци те особе пре објављивања; методи прикупљања информација и њихова истинитост; облик, садржина и последице објављивања; као и особености чињеничног стања датог случаја.

Следећи ове критеријуме, Суд је прво утврдио да је Уставни суд већ прихватио да су објављене информације допринеле јавној расправи и да З.П. као јавни функционер треба да показује већи степен толеранције. Иако је Суд сматрао да понашање З.П. пре објављивања чланка није од значаја, много већу пажњу је посветио питању метода прикупљања информација и њене истинитости. Најпре се Суд сложио са домаћим судовима да „службена белешка“ није била званични документ, али је утврдио да упркос томе, коришћење таквог документа спада у делокруг слободне истраге својствене пракси професије новинарства.

У погледу истинитости чињеница, Суд је пошао од начелног разликовања чињеничних тврдњи од вредносних судова и утврдио је да домаћи судови нису неке од изјава третирали као вредносне судове и тражили основе за њих у „службеној белешци“. Начелно, Суд је нашао да су новинари подносиоца поступали у доброј вери и са пажњом која се очекује од одговорног новинара.

Када је образлагао облик, садржину и последице објављивања информација, Суд је нагласио да је у време објављивања полицијска истрага достигла „завршну фазу“ и да су све неопходне провере спроведене, као и да домаћи судови нису заузели став да је објављивање дотичне информације са собом повлачило инхерентни ризик да се на било који начин утиче на ток поступка, односно да је ометало право З.П. на претпоставку невиности.

Иако је нашао да је подносиоцу наметнута доста скромна санкција, Суд је понавио да, када су у питању новчане казне, релативно умерена природа ове врсте санкција не би била довољна да негира ризик од замрзавајућег ефеката на остваривање слободе изражавања. Наглашено је и да морају постојати изузетне околности да би медији били легитимно обавезни да објаве пресуду или уклоне чланак у случају клевете.

Напослетку, Суд је закључио да су домаћи судови прекорачили уско поље процене које им је дато ограничавањем дискусије о питањима од јавног интереса, па да се стога мора закључити да је уплитање било несразмерно циљу којем се тежило и да није „неопходно у демократском друштву“ у смислу члана 10. став 2. Конвенције.

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоциу исплати 2.740 еура (EUR) на име накнаде материјалне штете, 2.500 еура (EUR) на име накнаде нематеријалне штете и 2.400 евра (EUR) у погледу трошкова поступка.

2)   Коломпар против Србије (број 34167/15, од 26. септембра 2023. године)

У предмету Коломпар против Србије, Суд је усвојио представку подноситељке и утврдио повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције.

Предмет се односи на на правичност кривичног поступка (прихватљивост доказа) у којем је кривица подноситељке утврђена искључиво на основу препознавање од стране жртве на главном претресу након што је полиција жртви већ показала само фотографије подноситељке и ничије више, и након што је жртва видела подноситељку у својству окривљене у судници.

Суд је оценио да домаћи судови нису испоштовали два основна захтева кривичног права: (а) да је на тужилаштву да докаже кривицу окривљеног ван разумне сумње; и (б) начело in dubio pro reo којим се захтева да, услед постојања било какве сумње у погледу поузданости доказа, треба фаворизовати окривљеног, а не тужилаштво.

  • Околности случаја

У јулу 2010. године оштећена је поднела кривичну пријаву Полицијској станици у Ковачици наводећи да су јој два женска лица ромске националности украла новац из куће. Полиција јој је том приликом показала искључиво фотографије подноситељке и оштећена је означила подноситељку као особу коју је видела на капији како излази из њеног дворишта, пре него што је открила крађу. Полиција је о томе сачинила службену белешку која је касније изузета из списа предмета.

Подноситељка је оптужена за тешку крађу. У току поступка пред првостепеним судом подноситељка је негирала извршење кривичног дела наводећи да никада није била у селу у коме се десила крађа. Оштећена је остала при свом исказу и идентификовала подноситељку као особу коју је видела на капији како излази из њеног дворишта оног дана када јој је новац украден. Већина сведока је изјавила да никог нису видели на лицу места, да су тог дана у свом селу уочили „сумњиви аутомобил“, али нису могли да се сложе око боје тог аутомобила нити правца из којег је дошао, а један сведок је рекао да је видео две жене али није могао да идентификује подноситељку.

Првостепени суд је подноситељку огласио кривом и осудио је на казну затвора у трајању од једне године наводећи да је одлучне чињенице о времену, месту и начину извршења кривичног дела утврдио на основу исказа датих од стране оштећене и осталих сведока, као и на основу писане документације. Првостепени суд је сматрао да је изјава оштећене веродостојна, док је верзију догађаја дату од стране подноситељке одбацио као покушај избегавања кривичне одговорности и као контрадикторну изјави оштећене.

Апелациони суд у Новом Саду је потврдио првостепену пресуду наводећи да у предметном случају првостепена пресуда није заснована на доказу изведеном препознавањем из члана 104. тада важећег Законика о кривичном поступку, већ на однову сведочења на главном претресу, односно на основу чињенице да је оштећена идентификовала подноситељку у судници као особу која је спорног дана била у њеном дворишту.

Врховни касациони суд је одбио као неоснован захтев за заштиту законитост браниоца подноситељке.

Уставни суд је одбацио уставну жалбу подноситељке.

  • Одлука Суда

Суд је утврдио да је једини доказ на коме је заснована осуђујућа пресуда било препознавање подноситељке као окривљене од стране оштећене на главном претресу, и то након што је полиција оштећеној раније показала фотографије подноситељке и након што ју је оштећена видела у својству окривљене у судници. Осим тога, по оцени Суда, није било форензичких нити других физичких доказа у вези са кривичним делом, нити је исказ оштећене потврђен изјавама сведока у поступку.

Иако је из списа кривичног предмета изузета службена белешка о препознавању подноситељке у полицији, Суд је ипак закључио да је препознавање извршено у одсуству процесних гаранција прописаних чланом 104. Законикa о кривичном поступку, што сам исказ оштећене чини сумњивим, посебно имајући у виду да остали сведоци нису могли да идентификују подноситељку као извршитељку кривичног дела.

Суд је закључио да домаћи судови нису у довољној мери разјаснили постојећа неслагања у изјавама сведока и да су прихватили исказ оштећене упркос томе што није био поткрепљен ниједним другим доказом. На тај начин су домаћи судови пропустили да узму у обзир двe основнe претпоставке кривичног поступка: да је тужилаштво дужно да докаже кривицу ван разумне сумње и да се код сваке сумње у поузданост доказа чињенице имају ценити у корист окривљеног (in dubio pro reo).

Сходно томе, Суд је утврдио повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције.

  • Правично задовољење (члан 41. Конвенције)

Суд је констатовао да одредба члана 485. став 1. тачка 3) и члан 492. Законика о кривичном поступку, који је тренутно на снази, прописују, између осталог, право окривљеног да затражи понављање поступка у земљи уколико Суд утврди повреду његових/њених права загарантованих Конвенцијом. Стога је Суд оценио да, у специфичним околностима предметног случаја, утврђивање повреде Конвенције сȃмо по себи представља довољно правично задовољење у погледу било какве нематеријалне штете коју је претрпела подноситељка.

Суд је обавезао Републику Србију да подноситељки исплати износ од 4.500 евра на име накнаде трошкова поступка.

II      ОДЛУКЕ

1) М.Ђ и др. против Србије (број 73865/16, од 5. септембра 2023. године)

Предмет се односи на питање повреде права на живот из члана 2. Конвенције, у контексту позитивне обавезе државе да предузме мере којима ће спречити самоубиство или друге форме самоповређивања од стране појединаца лишених слободе.

Суд је утврдио да државни органи у случају Б.Ђ, покојног супруга и оца подноситељки, на основу сазнања којима су располагали, нису могли знати да постоји ризик од самоубиства због чега би, у његовом случају, био спроведен посебан надзор од стране затворских службеника.

  • Oколности случаја

Господин Б.Ђ, покојни супруг и отац подноситељки представке, налазио се у притвору Окружног затвора у Новом Саду од 21. октобра 2009. године, због сумње да је извршио кривично дело недозвољене полне радње из члана 182. став 2. Кривичног законика.

Два дана по пријему у Окружни затвор, 23. октобра 2009. године, Б.Ђ. је прегледан у редовном поступку од стране затворског лекара. Том приликом му је прописана дотадашња терапија за хипертензију, коју је узимао редовно. Притвореник се јавио на други лекарски преглед по сопственом захтеву, због проблема са несаницом. Тада му је прописана терапија коју је требало да користи наредних месец дана. На прегледу Б.Ђ. није указивао на психичке проблеме.

Б.Ђ. је извршио самоубиство 4. новембра 2009. године. У раним јутарњим часовима, притвореник са којим је делио собу, затекао је покојног Б.Ђ. обешеног у купатилу, о чему је одмах обавестио затворске службенике.

Након што је смрт Б.Ђ. била потврђена, дежурни истражни судија тада Окружног суда у Новом Саду одмах је извршио увиђај и наложио обдукцију тела покојника, као и токсиколошку анализу. Том приликом узете су изјаве супруге покојног Б.Ђ, њеног адвоката, притвореника са којим је Б.Ђ. делио собу (на албанском језику) као и тројице затворских службеника. Дневник покојног Б.Ђ. који је затечен на лицу места укључен је у списе предмета.

Супруга покојног Б.Ђ. и њен адвокат изјавили су да нису приметили промене у понашању Б.Ђ. које би указивале на ризик од самоубиства. Аутопсијом је потврђено да је смрт наступила вешањем, док друге повреде на телу покојника нису утврђене. Токсиколошка анализа показала је одсуство дрога, лекова или алкохола у његовој крви.

Дана 19. маја 2010. године Више јавно тужилаштво у Новом Саду одлучило је да нема основа за предузимање кривичног гоњења против било ког лица за кривично дело које се гони по службеној дужности.

Подноситељке су 16. јуна 2010. године поднеле тужбу за накнаду штете због смрти блиског лица против Републике Србије. У тужби су истакле да је до смрти њиховог супруга и оца дошло услед неадекватног надзора од стране запослених у Окружном затвору у Новом Саду током његовог боравка у притвору.

Основни суд у Новом Саду је 12. априла 2013. године, након извођења доказа саслушањем подноситељки, њиховог адвоката, полицијских службеника и вештака специјалисте неуропсихијатрије који је извршио анализу дневника покојног Б.Ђ, донео пресуду којом је у целини одбио тужбени захтев подноситељки. У образложењу је наведено да покојни Б.Ђ. није патио од депресије или другог менталног поремећаја који би захтевао психијатријско лечење или указивао на суицидне намере.

Апелациони суд у Новом Саду је 9. априла 2014. године потврдио првостепену пресуду. У образложењу, овај суд је навео да ”одговарајући надзор” над затвореником не подразумева перманентни надзор, посебно у околностима када нема индикација да притвореник има суицидне намере.

Подноситељке су изјавиле Уставном суду уставну жалбу у којој су се притуживале на исход парничног поступка, истичући повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Питање спровођења делотворне истраге није постављено.

Решењем од 25. јула 2016. године, Уставни суд је одбацио уставну жалбу подноситељки са образложењем да су судске одлуке на које су се подноситељке притуживале засноване на уставноправно прихватљивом и неарбитрарном тумачењу меродавног права.

  • Притужбе подноситељки

Подноситељке су у представци истакле различите повреде права гарантованих Конвенцијом, али је Суд одлучио да њихову представку достави на одговор Републици Србији у вези са евентуалном повредом права на живот из члана 2. Конвенције.

  • Одлука Суда

Суд није сматрао потребним да посебно разматра приговор Републике Србије у вези са злоупотребом права на представку од стране подноситељки због изношења неистинитих информација (конкретно, да није била извршена аутопсија Б.Ђ.) као ни приговор неисцрпљивања домаћих делотворних правних средстава, зато што је представку прогласио неприхватљивом из других разлога.

Указујући на своју богату праксу, Суд је истакао да, на основу члана 2. Конвенције, постоји позитивна обавеза државе да предузме мере како би заштитила лице лишено слободе од самоповређивања, па и самоубиства, у ситуацији када су државни органи знали или би морали знати да постоји стварна и непосредна опасност од таквог чина.

Да би се утврдило да ли су државни органи имали или су морали имати сазнања о опасности од самоповређивања, процењују се бројне околности, као што су претходна историја менталних проблема, тежина менталног стања, претходни покушаји самоубиства, присуство суицидних мисли и претње самоубиством, као и стање менталне и физичке растројености.

У случајевима када је поводом истакнутих повреда Конвенције вођен домаћи поступак, као опште правило важи да није на Суду да замени домаће органе у погледу утврђивања чињеничног стања. Суд није везан чињеничним стањем утврђеним у домаћим поступцима, али су потребни убедљиви разлози који би га навели да одступи истог.

У конкретном случају, Суд је утврдио да покојни Б.Ђ. није имао историју поремећаја менталног здравља, да његово психичко стање није изгледало озбиљно, као и да није претио да ће извршити самоубиство или показивао суицидне мисли и намере, нити било какве знаке физичког или менталног поремећаја. Нико од саслушаних сведока није приметио промене у његовом понашању. Покојни Б.Ђ. је два пута прегледан од стране затворског лекара, први пут приликом пријема у притворску јединицу, други пут након три дана, када је добио терапију за хипертензију и несаницу. На основу свих доказа изведених пред домаћим судом, није било основа да затворски службеници посумњају да у случају Б.Ђ. постоји ризик од самоубиства.

Имајући у виду ове околности, Суд је закључио да у конкретном случају не постоје разлози за одступање од закључка у погледу чињеница до кога је дошао домаћи суд, а то је да надлежни органи нису знали и нису морали знати да постоји стварна и непосредна опасност од самоубиства Б.Ђ. Самим тим, Суд је одлучио да није потребно разматрати да ли су домаће власти предузеле мере за спречавање његовог самоубиства, за које би се разумно могло очекивати да буду предузете, да су били свесни такве опасности.

Суд је оценио да је представка очигледно неоснована у делу који се односи на позитивну обавезу државе да предузме мере за спречавање самоубиства лица лишеног слободе, у складу са чланом 2. Конвенције.

Како процесни аспект члана 2. Конвенције, који се односи на спровођење делотворне истраге од стране надлежних органа, није истакнут у оквиру домаћег правног система, Суд је у овом делу одбацио представку због неисцрпљивања домаћих правних лекова.

2)      Стевановић против Србије (број 4504/17, од 27. јуна 2023, објављена 7. септембра 2023. године)

        Предмет се односи на тврдњу подносиоца да је његова уставна жалба одбачена од стране Уставног суда као неблаговремена иако то није био случај (подносилац је доставио поштанску повратницу као доказ да је уставну жалбу поднео у законском прописаном року од 30 дана).

Суд је утврдио да, иако одлуке Уставног суда начелно не могу бити предмет преиспитивања, постоји правно средство на домаћем нивоу, предвиђено Пословником о раду Уставног суда из 2008. године и чланом 96. Пословника о раду Уставног суда из 2013. године, које у посебним ситуацијама дозвољава да Уставни суд преиспита сопствене одлуке и евентуално поново спроведе поступак када се покаже да је спорна одлука заснована на очигледној омашци самог Уставног суда која се другачије не може исправити.

Уз то, Суд је оценио да пракса Уставног суда јасно показује да подносиоци чије су уставне жалбе грешком одбачене као неблаговремене, између осталог, могу остварити преиспитивање одлука на овај начин (видети на пример, Уж 3122/2012 од 11. јула 2018. и Уж-3124/2012 од 7. јуна 2018. године).

Због свега наведеног, Суд је оценио да захтев за преиспитивање, у изузетном случају, начелно представља делотворно домаће правно средство у смислу члана 35. став 1. Конвенције у ситуацијама попут ове.

Стога је Суд утврдио да подносилац није искористио ово правно средство, нити је показао да је из било ког разлога исто било неадекватно или неделотворно у околностима конкретног случаја, као и да не постоје посебне околности које би подносиоца ослободиле од обавезе да га искористи пре обраћања Суду.

Суд је представку прогласио неприхватљивом услед неисцрпљивања домаћих правних средстава и одбацио ју је у складу са одредбама члана 35. ст. 1. и 4. Конвенције.

3), 4) Живков Аксин против Србије (број 35107/22, од 31. августа 2023. године, објављена 21. септембра 2023.) и Зарић против Србије (број 49714/22, 31. августа 2023. године, објављена 21. септембра 2023.)

Суд је предмету Живков Аксин против Србије, имајући у виду висину потраживања подносиоца (око 65 евра) и чињеницу да нису постојали докази који би указивали на то да би неисплаћивање овог износа имало значајан утицај на његов приватан живот, закључио да подносилац није претрпео значајнију штету услед наводне повреде Конвенције, те је је донео одлуку да представку прогласи неприхватљивом и одбаци је у складу са одредбама члана 35. ст. 3(б) и 4. Конвенције.

У предмету Зарић против Србије, Суд је на основу навода Владе утврдио да је домаћа одлука на коју се подносилац притуживао извршена у целости у његову корист, те је стога донео одлуку да представку прогласи неприхватљивом због злоупотребе права на појединачну представку, и одбаци је у складу са одредбама члана 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

5)      Степановић и др. против Србије (број 54606/22,  од 31. августа 2023. године, објављена 21. септембра 2023.)

Суд је прихватио једнострану декларацију коју је доставила Влада и одлучио да представку избрише са листе предмета у складу са одредбама члана 37. став 1. Конвенције.