Обавештење о пресудама и одлукама Европског суда за људска права објављеним у октобру 2024. године против Републике Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је у периоду од 1. до 31. октобра 2024. године објавио 3 пресуде и 7 одлука против Републике Србије.

Пресуду у предмету Кајганић донело је Веће - утврђена је повреда права на суђење у разумном року из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), није утврђена повреда права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције, док су притужбе по члану 13. одбачене као очигледно неосноване. Пресуде у предметима Copechim и Митић донео Одбор – у обе пресуде је утврена повреда права из члана 6. став 1. Конвенције.

Све одлуке донео је Одбор. Суд је у једном предмету представку одбацио због неисцрпљивања домаћих правних средстава (Галић), док је у 6 предмета представке избрисао са своје листе случајева (у 1 предмету јер подносилац није у остављеном року, ни у накнадно постављеном року, одговорио на писана Запажања Републике Србије, а у 5 предмета прихвативши потписана пријатељска поравнања.

I – ПРЕСУДЕ

1. Кајганић (број 27958/16, од 8. октобра 2024. године)

Предмет се односи на новински чланак о адвокатици која је заступала окривљеног у поступку поводом атентата на премијера Зорана Ђинђића, у којем се наводи да је она за свог брањеника осигурала статус сведока сарадника кроз своје „старе другаре“, који су „два најмоћнија човека у држави“, у замену за његово лажно сведочење у поступку.

Подноситељка се притуживала да су јој повређена права на поштовање приватног и породичног живота, на суђење у разумном року и на делотворни правни лек.

Суд није утврдио повреду права на поштовање приватног и породичног живота, утврдио је повреду права на суђење у разумном року, док је као очигледно неосноване одбацио притужбе које се односе на право на делотворни правни лек.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подноситељка је адвокатица из Београда и у релевантно време је бранила господина X у кривичном поступку који се водио у вези са убиством председника Владе Србије 12. марта 2003. године.

Дана 9. септембра 2004. године, лист „Време“ је објавио чланак новинара Y под називом „Сарадници, адвокати и стари другари“.

Новинар Y је у наведеном чланку тврдио да постоји транскрипт телефонског разговора подноситељке и њеног клијента X, током којег је рекла да је за X обезбедила статус заштићеног сведока са „њеним старим пријатељима” који су били „два најмоћнија човека у земљи” (министар унутрашњих послова и начелник БИА) у замену за његово лажно сведочење у поступку. Такође је наведено да је поменути транскрипт регистровала Управа за борбу против организованог криминала и послала га тадашњем премијеру, министру унутрашњих послова, министру правде и начелнику јавне безбедности. Уз чланак је објављена и фотографија подноситељке. Новинар Y је у другом медију изјавио да не поседује копију поменутог транскрипта, али да би у случају судског поступка имао законско право да добије копију истог.

Начелник Управе за борбу против организованог криминала је саставио информације у којима је истакао да није упутио било какву службену белешку премијеру, министрима унутрашњих послова и правде или начелнику јавне безбедности, да су прислушкивање телефона господина X наложиле истражне судије, те да је у деловима предметног новинског чланка новинар Y објавио неистините податке и правио одређене конструкције.

Подноситељка је 28. октобра 2004. године поднела тужбу ради накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа, тражећи одштету у износу од 750.000 динара. Неколико дана касније, упутила је и писмо уреднику недељинка „Време“, негирајући наводе изнете у чланку. Њен демант је објављен накнадно.

Трећи општински суд у Београду је 14. фебруара 2008. године донео је пресуду којом је обавезао новинара Y да подноситељки плати 350.000 динара на име накнаде штете. Првостепени суд је током трајања поступка у више наврата тражио копију спорног транскрипта од надлежних државних органа, али је није добио с образложењем да се, поред осталог, предметни материјал разматра у оквиру другог кривичног поступка.

Подноситељка против првостепене пресуде није изјавила жалбу, али је жалбу изјавио тужени новинар Y наводећи да као физичко лице није могао да прибави снимке и транскрипте и достави их суду.

Апелациони суд у Београду је 19. јуна 2012. године преиначио првостепену пресуду, тако што је тужбени захтев подноситљке одбио и наложио јој да новинару Y исплати износ од 166.750 динара на име трошкова поступка. Апелациони суд је оценио, поред осталог, да је новинар објавио информације за које је веровао да су тачне, а које су се односиле на догађаје и особе о којима је јавност имала интерес да буде обавештена, те да њихово објављивање није учињено зарад повреде подноситељкине части и угледа, већ у јавном интересу.

Подноситељка је 6. октобра 2012. године поднела Уставном суду уставну жалбу.

Уставни суд је уставну жалбу подноситељке у делу у коме је истанута повреда права на правично суђење одбио као неосновану, детаљно образложивши своју одлуку, док је у преосталом делу уставну жалбу одбацио оценивши, поред осталог, да је подноситељка само успутно истакла повреду права на суђење у разумном року.

Подноситљка је поводом истог чланка покренула и кривични поступак против новинара Y који је након спроведеног поступка ослобођен од оптужби.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је поднела представку Суду 6. маја 2016. године.

У представци се притуживала на повреду права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције, на повреду права на суђење у разумном року из члана 6. Конвенције и на повреду права на делотворни правни лек из члана 13. Конвенције у вези са њеним притужбама по чл. 6. и 8. Конвенције.

ОДЛУКА СУДА

• члан 8. Конвенције

Влада је навела да није дошло до повреде члана 8. Конвенције, јер су домаћи судови постигли правичну равнотежу између права подноситељке на поштовање приватног и породичног живота с једне стране и права на слободу изражавања с друге стране, имајући у виду значајан јавни интерес који је постојао и статус подноситељке као јавне личности, поштујући важност поверења новинарских извора и с обзиром на одсуство тежих последица по подноситељку. Влада је посебно истакла да је спорни чланак био део дуге и интензивне јавне дебате око кривичног поступка у вези са убиством премијера и да је тешко замислити тему од већег јавног интереса или тему која би захтевала опрезнији приступ домаћих судова приликом изрицања санкција, у било ком облику, новинарима који истражују ову тему и обавештавају јавност о њој. Такође, Влада је истакла да спорни чланак није садржао било какве информације о приватном или породичном животу подноситељке, нити је био посебно усмерен против ње, већ да се бавио општим друштвеним проблемом блискости између одређених државних органа, мрежа организованог криминала и чланова правосуђа, укључујући адвокате. Иако спорни чланак подноситељку није приказао у нарочито повољном светлу, свакако је није приказао као некомпетентну адвокатици или као адвокатицу која не заступа интересе својих клијената - управо супротно. Коначно, Влада је навела да информисање субјекта о одређеној информацији пре њеног објављивања није увек неопходно и посебно је указала да је право новинара да не открију своје изворе саставни део права на информацију којој је потребна посебна заштита, а да је у конкретном случају новинар у више наврата покушао да спорне информације провери.

Суд се, пре свега, осврнуо на општа начела успостављена у његовој пракси у погледу постизања равнотеже између права на поштовање приватног живота и права на слободу изражавања. У том смислу, Суд је, поред осталог, подсетио да ниво озбиљности мешања у приватни живот појединца који је потребан да би члан 8. Конвенције био примењив у смислу заштите угледа мора бити толико озбиљан да нарушава његов лични интегритет. Имајући у виду околности конкретног случаја - да је у спорном чланку новинар написао да је подноситељка, по професији адвокатица, постигла договор да се њеном клијенту додели статус сведока сарадника у кривичном поступку у вези са убиством премијера у замену за давање лажног сведочења – Суд је оценио да су изнети наводи достигли потребан ниво озбиљности када могу нашкодити правима подноситељке према члану 8. Конвенције.

Надаље, Суд је констатовао да су се информације из спорног чланка односиле на кривични поступак који је вођен поводом убиства председника Владе и наводним неправилностима у вези са сведочењем и добијањем статуса сведока сарадника клијента подноситељке, те је оценио да објављивање таквих информација представља саставни део задатака које медији имају у демократском друштву и да су оне допринеле јавној расправи.

Такође, Суд је указао на закључке домаћих судова да је подноситељка, поступајући у својству адвокатице у овако битном кривичном поступку, ступила на јавну сцену и да је могла очекивати медијско извештавање, а да се спорни чланак фокусирао само на њену професионалну активност, а не на било који други аспект њеног приватног или породичног живота.

Суд је сматрао да критеријум понашања лица које је предмет извештавања пре објављивања чланка није релевантан у околностима конкретног случаја, али се детаљно изјаснио о садржају, облику и последицама објављеног чланка. У том смислу, Суд је истакао да је право новинара да заштите своје изворе део слободе да „приме и саопштавају информације и идеје без мешања јавних власти“, која је загарантована чланом 10. Конвенције, те да заштита новинарских извора представља један од камена темељаца слободе штампе. Стога захтев да новинар открије идентитет свој извора не може бити компатибилан са чланом 10. Конвенције осим уколико је оправдан преовлађујућим захтевом у јавном интересу.

У конкретном случају, Суд је констатовао да се подноситељка није притуживала на законитост мера надзора - на пресретање и снимање њених телефонских разговора, нити на цурење тако добијених информација, а није ни истакла повреду поверљивости комуникације између адвоката и клијента која ужива појачану заштиту према члану 8. Конвенције, већ је оспорила истинитост информација из спорног чланка и притуживала се да је држава у том погледу није заштитила.

Суд је констатовао да су домаћи судови утврдили да је новинар Y објавио информације добијене из поверљивог извора, за које је веровао да су тачне и да је поштовао своју обавезу да детаљено испита и провери предметне информације, те да су судови утврдили да у овом случају није оправдано да му се наложи да открије свој извор. Суд је такође констатовао да су домаћи судови у више наврата, по службеној дужности, покушали да добију копију предметног транскрипта телефонског разговора од надлежних државних органа, али без успеха. Коначно, Суд је констатовао и да су се домаћи судови детаљно изјаснили и о чињеници да новинар није контактирао подноситељку пре објављивања чланка, али да је њен деманти уредно објавио лист који је претходно и објавио спорни чланак, као и да је Апелациони суд у Београду утврдио да предметне информације нису откривали ништа из приватног живота подноситељке већ су се усресредиле на догађаје који би могли утицати на ток кривичног поступка и бавиле су се питањима од јавног интереса. 

Полазећи од свега претходно наведеног, односно узимајући у обзир допринос објављених информација расправи од јавног интереса, степен познатости подноситељке као лица на које се информације односе, као и садржај, форму и последице објавељних информација, Суд је закључио да су домаћи судови на правилан начин одмерили однос интереса подноситељке за заштитом њеног угледа и интереса заштите права на слободу изражавања новинара који је написао чланак о њој. Суд је истакао да су домаћи судови препознали јавни интерес за објављивањем оваквог чланка, те да у наведеном случају нема повреде члана 8. Конвенције.

• члан 6. став 1. Конвенције

Суд је оценио да предметни парнични поступак није био нарочито сложен и да се, у суштини, састојао у постизању равнотеже између два права - права подноситељке на заштиту њеног угледа и права новинара на слободу изражавања. Суд је даље оценио да понашање подноситељке, с једне стране, није допринело дужини трајања поступка јер је само једном тражила одлагање рочишта, а да се, с друге стране, кашњење у достављању првостепене пресуде подноситељки у трајању од две године не може сматрати оправданим. Стога је Суд утврдио да је дужина трајања парничног поступка од преко 7 година и 7 месеци на два нивоа надлежности била прекомерна.

У односу на притужбе подноситељке да је поступак пред Уставним судом трајао неразумно дуго, Суд је оценио да се период од 3 године и 2 месеца, иако донекле дуготрајан, не може сматрати прекомерним с обзиром да поступак није био хитне природе (за разлику од предмета Миловановић против Србије у коме је Суд утврдио повреду права на суђење у разумном року у поступку који је пред Уставним судом трајао скоро 3 године и 5 месеци, а који се односио на утврђивање старатељства на децом).

С обзиром на свој закључак у погледу дужине трајања парничног поступка, Суд је утврдио да је дошло до повреде права из члана 6. став 1. Конвенције.

• члан 13. Конвенције

Суд је констатовао да је подноситељка на располагању имала различите правне лекове за своје притужбе према чл. 6. и 8. Конвенције. Она се, у конкретном случају, одлучила за вођење парничног поступка у вези са притужбама према члану 8. Конвенције, а потом је искористила уставну жалбу у којој је изнела притужбе према чл. 6. и 8. Конвенције. Њене притужбе су размотрили и грађански и Уставни суд. Такође, подноситељка је упутила и писмо главном и одговорном уреднику јавног гласила и њен деманти поводом спорног чланка је објављен. Чињеница да подноситељка није била задовољна исходом поступака које је водила се не може сматрати показатељем да су правни лекови које је користила неделотворни.

Стога је Суд утврдио да су њене притужбе по члану 13. Конвенције очигледно неосноване и одбацио их је у складу са одредбама члана 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенцције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подноситељки исплати износ од 2.100 евра на име накнаде нематеријалне штете, док је њен захтев за накнаду материјалне штете и трошкова поступка одбацио уваживши приговоре Владе.

2. Copechim Trading Ag  (број 39219/22), од 24. октобра 2024. године)

Предмет се односи на притужбу подносиоца – привредног друштва у вези са неизвршењем домаће пресуде донете у његову корист.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Уставни суд 23. јуна 2016. године усвојио уставну жалбу подносиоца – привредног друштва „Copecim Trading Ag“, утврдио да му је пресудама Привредног Апелационог суда и Врховног касационог суда повређено право на правично суђење, поништио пресуду Врховног касационог суда Прев. 163/2013 од 14. новембра 2013. и одредио да исти суд поново одлучи о ревизији подносиоца изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 7741/12 од 18. децембра 2012. године.

Поступајући по одлуци Уставног суда, Врховни касациони суд је 11. јула 2019. године донео пресуду којом је преиначио поменуту пресуду Привредног апелационог суда, одбио жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду Привредног суда у Новом Саду у ставу 3. и 4. изреке.

Потом је 29. маја 2020. године, решењем о извршењу Привредног суда у Новом Саду, дозвољено извршење правноснажне пресуде тог суда од 2. марта 2012. године, које решење је потврђено од стране Привредног апелационог суда од 4. новембра 2020. године.

У међувремену је јавни извршитељ 29. јула 2020. године одредио спровођење извршења, да би 11. августа исте године, по захтеву извршеног дужника, одложио спровођење извршења до правноснажности свог решења од 29. јула.

Привредни суд у Новом Саду је 17. августа 2020. године приговор подносиоца на решење о одлагању извршења одбио, а усвојио је приговор извршног дужника, те је преиначио решење јавног извршитеља тако што је спровођење извршења одложио до доношења одлуке Уставног суда по уставној жалби коју је у међувремену извршни дужник поднео. Привредни апелациони суд је жалбу подносиоца на претходно решење Привредног суда у Новом Саду одбацио 15. септембра 2020. године

Подносилац је затим поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Привредног апелационог суда од 15. септембра 2020. године. Његова уставна жаба је одбачена 1. марта 2022. године, док о уставној жалби извршног дужника није још одлучено.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Представка је поднета Суду 27. јула 2022. године.

У представци се подносилац притуживао на повреду права из члана 6. став 1. Конвенције због неизвршења домаће пресуде донете у његову корист.

ОДЛУКА СУДА

Суд је утврдио да је Привредни суд у Новом Саду 17. августа 2020. године обуставио спровођење извршења правноснажне пресуде донете у корист подносиоца до окончања поступка по уставној жалби.

Међутим, како о уставној жалби није одлучено више од  четири и по године (од 23. јануара 2020. године), Суд је закључио да је реч о превише дугом периоду и да у овом случају државни органи нису уложили све неопходне напоре како би у потпуности и благовремено извршили своју пресуду у корист подносиоца представке - привредног друштва.

Из наведених разлога, Суд је утврдио повреду члана 6. став 1. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да на одговарајући начин обезбеди извшење релевантне одлуке домаћег суда, као и да  подносиоцу исплати износ од 2.100 евра на име накнаде нематеријалне штете и од 250 евра на име трошкова поступка.

3. Митић  (број 59711/21, од 24. октобра 2024. године)

Предмет се односи на притужбу подносиоца да му је повређено право на суђење у разумном року због дужине трајања кривичног поступка који се против њега водио пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Против подносиоца уставне жалбе и још 34 лица је почетком октобра месеца 2006. године, након спроведене истраге, подигнута оптужница од стране тадашњег Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјално тужилаштво. У наредне 3 године је подигнуто још шест оптужница. Поступци су пред тада Окружним судом у Београду спајани, тако да је оспорени поступак вођен против укупно 40 окривљених лица за више од 50 кривичних дела. Подносиоцу је стављено на терет извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву.

Главни претрес је започет 23. јануара 2007. године. Од подношења оптужнице до доношења прве првостепене пресуде суд је рочиште за главни претрес заказо 351 пут и одржао 321 пут.

Виши суд у Београду – Посебно одељење је 13. новембра 2014. године донео пресуду која је 13. новембра 2014. године, поред осталог, укинута у односу на подносиоца и предмет је враћен на поновно суђење.

Припремно рочиште у поновном поступку је заказано за март 2015. године. Рочишта за главни претрес су потом заказивана сваког месеца, по више радних дана.

Након спроведеног поступка, Виши суд у Београду – Посебно одељење је 10. априла 2017. године, поред осталог, подносиоца огласио кривим и осудио на казну затвора.

Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је 18. јуна 2018. године преиначио првостепену пресуду у односу на подносиоца и ослободио га је од оптужбе.

Подносилац је у августу месецу 2018. године поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року.

Уставни суд је 29. априла 2021. године његову уставну жалбу одбио као неосновану.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је поднео представку Суду 25. новембра 2021. године.

Подносилац се у представци притуживао на повреду права на суђење у разумном року из члана 6. став 1. Конвенције због прекомерног трајања кривичног поступка који је вођен против њега.

ОДЛУКА СУДА

Суд је констатовао да су се у конкретном случају оптужбе односиле на организовани криминал, односно да се радило о веома сложеном предмету имајући у виду велики број оптужених и обимни доказни материјал, што је неизбежно отежавало задатак да се суди оптуженима у поређењу са обичним кривичним поступком.

Међутим, Суд је закључио да ове чињенице саме по себи не могу оправдати  трајање поступка од скоро 12 година.

Имајући у виду своју судску праксу о оваквим питањима, Суд је закључио да је у овом случају дужина поступка била прекомерна и да није испунила захтев „разумног рока“ због чега је утврдио повреду члана 6. став 1. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу исплати износ од 4.200 евра на име накнаде нематеријалне штете и износ од 250 евра на име трошкова поступка.

II      ОДЛУКЕ

1. Бранко Галић (број 12543/18, од 10. септембра, објављена 3. октобра 2024. године)

Предмет се односи на неблаговремено поднет захтев за измену појединачног акта – решења - заснованoг на законским одредбама које је Уставни суд касније прогласио неуставним.

Подносилац се притуживао да му је повређено право на правично суђење и право на имовину, јер су одредбе Закона о стечеју, на основу којих је отворен и закључен стечајни поступак над његовим предузећем, проглашене неуставним одлуком Уставног суда.

Суд је утврдио неадекватно исцрпљивање домаћих правних средстава и представку подносиоца је одбацио.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац је у јануару месецу 1991. године основао приватно предузеће. Касније, након блокаде рачуна предузећа у трајању дужем од три године за износ већи од 25.000.000 динара, Народна банка Србије је о наведеном обавестила Привредни суд у Зрењанину.

Привредни суд у Зрењанину је решењем од 16. јуна 2010. године отворио и закључио стечајни поступак (тзв. аутоматски стечај) над предузећем подносиоца. Предузеће подносиоца је избрисано из привредног регистра, имовина предузећа подносиоца (стечајног дужника) је прешла у својину Републике Србије, те је констатовано да Република Србија може ступити у парничне поступке који су покренути по тужби предузећа подносиоца (стечајног дужника) за наплату потраживања или предају ствари, а све у смислу тада важећих одредби чл. 150. до 154. Закона о стечају („Службени гласник РС“, број 104/2009).

Уставни суд је 12. јула 2012. године донео одлуку IУз-850/2010 којом је, поред осталог, утврдио да одредбе чл. 150. до 154. Закона о стечају („Службени гласник РС“, број 104/2009) нису у сагласности са Уставом. Наведена одлука Уставног суда је 25. јула 2012. године објављена у „Службеном гласнику РС“, број 71/2012.

Дана 22. априла 2014. године, подносилац је затражио од Привредног суда у Зрењанину да измени појединачни акт (решење од 16. јуна 2010. године), позивајући се на проглашену неуставност примењених правних норми. Привредни суд у Зрењанину је 28. априла 2014. године одбацио његов захтев као неблаговремен, будући да је за подношење овог захтева, чланом 61. Закона о Уставном суду, прописан рок од шест месеци од дана објављивања одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику РС“.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је поднео представку Суду 6. марта 2018. године.

Подносилац се у представци притуживао на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције и на повреду права на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.

ОДЛУКА СУДА

Суд је оценио да подносилац, као оснивач и једини акционар предузећа, може тврдити да је жртва наводних повреда Конвенције које утичу на права предузећа, јер је предузеће избрисано из Регистра привредних субјеката и није могло да се као правно лице обрати Суду. Стога је Суд први приговор Владе Републике Србије (у даљем тексту: Влада) у вези са статусом жртве подносиоца одбио.

Влада је такође истакла и приговор неадекватног исцрпљивања домаћег правног средства, указујући на чињеницу да подносилац није, у складу са чланом 61. Закона о Уставном суду, благовремено поднео захтев за измену спорног решења након одлуке Уставног суда којом су одредбе примењене у конкретном случају проглашене неуставним. У прилог својих тврдњи о делотворсности правног средства из члана 61. Закона о Уставном суду, Влада је приложила 17 одлука привредних судова којима су измењена спорна решења.

Суд је усвојио изнети приговор Владе, наводећи да одлука којом је одбачен као неблаговремен захтев подносиоца за измену решења, није била произвољна нити очигледно неразумна. Наведени правни лек је био доступан подносиоцу, а он га сопственом кривицом није искористио.

Следом свега наведеног, Суд је представку подносиоца одбацио услед неисцрпљивања домаћих правних средстава, у складу са одредбама члана 35. ст. 1. и 4. Конвенције.

2. Aнтоније Бојковић (број 26522/17, од 3. октобра, објављена 24. октобра 2024.)

Подносилац се у представци притуживао да му је у домаћем судском поступку повређено право на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, јер му је на име накнаде за експроприсану непокретност одређен износ који је нижи од тржишне вредности грађевинског земљишта које му је одузето у поступку експропријације. Суд је одлучио да предметну представку скине са своје листе предмета, јер подносилац није у остављеном року, ни у накнадно постављеном року, одговорио на писана Запажања Републике Србије. Стога је Суд закључио да подносилац нема намеру да даље учествују у поступку, те да више није оправдано разматрати његову представку.

3. - 7)  Суд је у 5 предмета прихватио пријатељска поравнања. Предмети у којима су закључена пријатељска поравнања представљају добро установљену праксу Суда (тзв. WECL – well-established case-law), те су поравнања закључивана циљу смањења укупних трошкова пред Судом и последично мање исплате из буџетских средстава. Пријатељка поравнања су потписана у предметима Бела Димович (немогућност саслушања окривљеног приликом одлучивања о продужењу притвора - члан 5. став 4. Конвенције), Слађана Ђорђевић и 4 др, Бранка Прековић и 16 др. и Радојко Страиновић и 3 др. (неизвршавање домаћих одлука донетих против друштвених/државних предузећа и притужбе у погледу члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број. 1 уз Конвенцију) и X (неделотворна истрага о наводно хомофобичном нападу на подносиоца, дужина трајања поступка пред Уставним судом и неутврђивање права на накнаду нематеријалне штете од стране Уставног суда – чл. 3, 6. и 14. Конвенције.