Обавештење о пресудама и одлукама Европског суда за људска права објављеним у јуну 2026. године против Републике Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је у периоду од 1. до 30. јуна 2026. године објавио 3 пресудe и 4 одлукe против Републике Србије.

Све три пресуде је донело седмочлано Веће, а све одлуке трочлани Одбор.

Пресуде Друштво српско-кинеског пријатељства ФДХ и Искреновић су једногласно донете, а пресуда Аничић, у делу који се односи на правично суђење, већином гласова (4:3).

У пресуди Већа Друштво српско-кинеског пријатељства ФДХ, Суд је утврдио да је друштву подносиоцу повређена слобода мирног окупљања и удруживања из члана 11. Конвенције, јер надлежни органи нису спровели адекватне безбедносне процене пре него што су донели одлуке о забрани окупљања. Такође, Суд је утврдио да је друштву подносиоцу повређено право на делотворно правно средство из члана 13. Конвенције, јер је по његовим тужбама одлучено након планираних датума протеста, а поступак по уставној жалби је трајао скоро седам година и седам месеци. Предмет се односи на одлуку надлежних државних органа да из разлога јавне безбедности забрани јавне протесте које је друштво подносилац представке желело да организује 17. и 18. јуна 2016. године у Београду поводом наводног прогона припадника Фалун Гонга и његових припадника у Народној Републици Кини.

Пресуду Аничић донело је такође Веће. Предмет се односи на наводну неправичност прекршајног поступка вођеног поводом саобраћајне незгоде, као и на одбијање судова да се као доказ изведе налаз вештака који је прибавио подносилац. Суд је већином гласова (4:3) утврдио да подносиоцу није повређено право на правично суђење из члана 6. Конвенције тиме што првостепени суд није прихватио да се изведе као доказ налаз вештака који је сам подносилац прибавио, док је једногласно одбацио као неблаговремену притужбу подносиоца која се односи на неодређивање извођења доказа вештачењем од стране првостепеног суда као неблаговремену.

У пресуди Искреновић коју је донело Веће, Суд је утврдио повреду права подносиoца на правично суђење из члана 6. ст. 1 и 3. (д) Конвенције, јер домаћи судови нису на адекватан начин размотрили релевантност доказа које је подносилац предложио, нити су дали довољно образложење за одбијање њиховог извођења и прибављања. Суд није разматрао притужбе подносиоца у погледу повреде права на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију сматрајући да су главна питања довољно размотрена. Предмет се односи на осуду подносиоца у прекршајном поступку због вређања полиције, у току нереда изазваних незадовољством рестриктивним мерама за време пандемије COVID - 19.

Суд је одлуку Весна Пешић и 3 др. донео у Одбору. Предмет се односи на мере које је Влада Републике Србије усвојила за борбу против заразне болести COVID -19, које су биле на снази у периоду од 18. марта до 6. маја 2020. године, a које су биле усмерене на становништво старије од 65, односно 70 година. Суд је као очигледно неосноване одбацио притужбе свих подносилаца у погледу члана 2. Протокола број 4 уз Конвенцију и члана 14. у вези са чланом 2. Протокола број 4 уз Конвенцију,  притужбе треће подноситељке и четвртог подносиоца у погледу члана 13. Конвенције, док притужбе друге подноситељке у погледу члана 15. Конвенције није разматрао сматрајући да за тим нема потребе узимајући у обзир одлуке по осталим притужбама.

Одлуку у предмету Драган Весић Суд је такође донео у Одбору. Предмет се односи на наводно неуједначену домаћу судску праксу у погледу захтева за исплату накнаде зараде за време коришћења годишњег одмора припадницима Министарства унутрашњих послова. Суд је одбацио притужбе подносиоца у погледу члана 6. став 1. и члана 13. Конвенције због њихове очигледне неоснованости позивајући се на пресуду Шабановић и др. против Србије (број 39819/16 и 4 др., од 7. октобра 2025. године) у којој је оценио да, иако је у једном периоду пракса судова била неуједначена, то само по себи није довољно да се утврди повреда Конвенције, посебно јер је утврдио да домаће право има механизам за превазилажење таквих недоследности који је ефикасно примењен (правни став раније Врховног касационог суда на основу кога је у разумно кратком року пракса усклађена).

Коначно, Суд је у 2 предмета представке избрисао са листе случајева прихвативши једностране Декларације које је поднела Влада (Сунчица Јојић и  др. и Драгомир Бојовић). Једностране Декларације су поднете у циљу смањења додатних трошкова пред Судом и последично мање исплате из буџетских средстава, будући да је реч о питањима која представљају добро установљену праксу Суда (тзв. WECL – well established case law). Предмети се односе на суђење у разумном року пред судовима опште надлежности у парничним поступцима и пред управним органима који су трајали од 5 година и 6 месеци до 20 година и 3 месеца.