Обавештење о пресуди и одлукама Европског суда за људска права донетим у марту 2024. године против Републике Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је у периоду од 1. до 31. марта 2024. године објавио једну пресуду и пет одлука против Републике Србије.
Пресуду у предмету Бошкоћевић донело је Веће. Утврђена је повреда права из члана 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), док су притужбе по члану 6. став 1. Конвенције одбачене због неисцрпљивања домаћих правних средстава.
Свих пет одлука је донео Одбор. Суд је у два предмета представке прогласио неприхватљивим и одбацио их због очигледне неоснованости (Момчиловић) и услед злоупотребе права на појединачну представку (Перишић), док је у три предмета представке избрисао са листе случајева прихвативши потписана пријатељска поравнања (Нововић, Аврамовић и 5. др. и ДАЛ ДОО).
I – ПРЕСУДА
- Бошкоћевић против Србије (број 37364/10, од 5. марта 2024. године)
Предмет се односи на притужбу подносиоца на наводно неизвршење пресуде у његову корист у погледу неизмирене зараде и на ометања остваривања права на појединачну представку.
По први пут је у односу на Републику Србију утврђена повреда права из члана 34. Конвенције.
Подносилац се притуживао да је од стране директора послодавца, недуго након подношења представке Суду, добио обавештење да је прекршио своје дужности уз упозорење да услед тога може да добије отказ.
- Околности случаја
Подносилац представке, господин Миливоје Бошкоћевић, био је запослен као возач у Јавном предузећу „Национални парк Шар планина“ на Косову и Метохији до 2017. године када се пензионисао.
Он је у мају 2005. године поднео тужбу захтевајући да му се, у складу са прописима о ,,косовском додатку“, исплати разлика између зараде коју је примао и оне која је требало да му буде исплаћена.
Надлежни судови су 2009. године пресудили у корист подносиоца, те је донето решење о извршењу.
Међутим, пресуда није извршена, јер је подносилац прихватио споразум са својим послодавцем да повуче предлог за извршење.
Подносилац је тврдио да је против своје воље потписао споразум са послодавцем о начину измиривања дуговања и повлачењу предлога за извршење. Предметни споразум је покушао да оспори подношењем уставне жалбе.
Уставни суд је уставну жалбу подносиоца одбацио оценивши да оспорени споразум не представља акт који се уставном жалбом може оспоравати.
Недуго након подношења представке, подносилац је од тадашњег директора послодавца примио обавештење да је подношењем представке прекршио своје дужности као запослени, те је упозорен да услед тога може добити отказ и без вођења дисциплинског поступка.
- Притужбе подносиоца
Позивајући се на члан 6. став 1. Конвенције (право на правично суђење) и члан 34. Конвенције (појединачна представка), подносилац се притуживао на неизвршење пресуде донете у његову корист у погледу неизмирене зараде и на ометање права на подношење појединачне представке Суду.
Представка је поднета Суду 8. јуна 2010. године.
- Одлука Суда
Суд је притужбу подносиоца у делу који се односи на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције прогласио неприхватљивом, имајући у виду да подносилац није на домаћем нивоу искористио сва доступна правна средства.
Наиме, уместо директног подношења уставне жалбе Уставном суду против споразума који је потписао са својим послодавцем, подносилац је имао могућност да поднесе тужбу ради поништаја наведеног акта и покрене парнични поступак.
Да је подносилац искористио тужбу у парничном поступку и да није пресуђено у његову корист, имао би могућност да оспори пресуду надлежног суда пред Уставним судом, што би укључивало и процену основаности захтева, посебно у смислу разматрања пуноважности споразума.
члан 34. Конвенције
У погледу притужбе на повреду члана 34. Конвенције, Суд је утврдио да је држава одговорна за деловање послодавца подносиоца и његовог директора.
Ово из разлога што је јавно предузеће, послодавац подносиоца, основано у јавном интересу ради очувања природних ресурса Шар планине и има годишњи план пословања и тарифе које одобрава Влада, те се стога не може сматрати „невладином организацијом“. Штавише, писмо упозорења које је послато подносиоцу потписано је од стране директора националног парка и оверено је службеним печатом.
Суд је истакао да, како би систем појединачних представки Конвенције ефикасно функционисао, императив је да подносиоци или потенцијални подносиоци буду у могућности да слободно комуницирају са Судом без икаквог притиска власти да повуку или измене своје притужбе.
Како је подносиоцу јасно и директно запрећено отпуштањем због подношења представке Суду и због недостављања копија кореспонденције по овом питању, Суд је закључио да та врста комуникације представљала „притисак“ и „застрашивање“, чиме је учињена повреда члана 34.
- Правично задовољење (члан 41. Конвенције)
Подносилац није поднео захтев Суду за накнаду штете.
II ОДЛУКЕ
- Момчиловић против Србије (број 44530/18, од 28. марта 2024. године)
Предмет се односи на питање повреде права на живот из члана 2. Конвенције, у контексту позитивне обавезе државе да спроведе делотворну истрагу о смрти мајке подноситељке представке која је наводно узрокована медицинским немаром.
Суд је утврдио да подноситељка није покренула парнични поступак у коме би на адекватан начин њене притужбе биле разматране и пружен одговарајући одговор.
- Oколности случаја
Мајка подноситељке је била подвргнута операцији тумора 2013. године која је обављена у државној болници. Неколико дана по отпусту из болнице стање јој се погоршало, те је у наредна три месеца болнички лечена у више здравствених установа. У последњој отпусној листи из маја 2013. године констатоване су јој бројне дијагнозе. Преминула је августа месеца исте године.
Подноситељка је у октобру 2013. године поднела кривичну пријаву против лекара који је оперисао њену мајку сматрајући да ју је током или након интеревенције „заразио“ сепсом од које је лечена све до смрти седам месеци касније.
У јануару 2016. године, пуномоћник подноситељке је поднео приговор ради убрзања поступка пред тужилаштвом надлежном суду. Приговор је одбачен као недозвољен, јер у конкретном случају кривични поступак није покренут.
Подноситељка је потом, преко пуномоћника, Уставном суду поднела уставну жалбу против решења о одбачају приговора.
Уставни суд је њену уставну жалбу одбацио.
- Притужба подноситељке
Позивајући се на члан 2. Конвенције, подноситељка се притуживала на изостанак делотворне истраге о смрти њене мајке која је наводно била узрокована медицинским немаром.
- Одлука Суда
Влада је тврдила да представку треба одбацити услед неисцрпљивања домаћих правних средстава, јер подноситељка није правилно изнела своје притужбе пред Уставним судом, нити је покренула парнични поступак подношењем тужбе ради накнаде штете.
Суд је сматрао да у конкретном случају нема потребе да испитује приговоре Владе, будући да је притужба подноситељке у сваком случају очигледно неоснована.
Наиме, Суд је утврдио да је домаћи правни систем подноситељки пружио могућност покретања парничног поступка у оквиру којег би могла да добије одговарајуће одговоре и могућност да њени аргументи буду размотрени на ваљан начин. Суд је констатовао да подноситељка, међутим, није искористила ово средство правне заштите, те је њену притужбу према члану 2. Конвенције одбацио као очигледно неосновану.
- Перишић против Србије (број 8648/21, од 7. марта 2024. године, објављена 28. марта 2024.)
Подноситељка се у представци притуживала на повреду права на суђење у разумном року из члана 6. став 1. Конвенције, због одложеног извршења домаће одлуке.
Влада је изнела тврдње да подноситељка није обавестила Суд да су 2020. и 2022. године домаћи судови утврдили повреду означеног права и доделили јој износ од 800 евра (EUR) на име накнаде нематеријалне штете. Стога је Влада предложила да Суд одбаци предметну представку због злоупотребе права на појединачну представку.
Имајући у виду да подноситељка није обавестила суд о наведеној чињеници пре него што је Влада добила обавештење о поднетој представци, која представља саму суштину представке, Суд је прихватио одбрану Владе и нашао је да је такво понашање подноситељке у супротности са сврхом права на појединачну представку.
Суд је, такође, констатовао да адвокати морају да схвате да, узимајући у обзир дужност Суда да испитује наводе о кршењу људских права, они такође морају показати високу професионалну разборитост и смислену сарадњу у раду са Судом, штедећи га од неозбиљних притужби. Стога се адвокати, пре покретања поступака и након тога, морају марљиво распитати о свим детаљима предмета, пажљиво се придржавајући свих релевантних правила поступка, при чему су такође дужни да подстакну своје клијенте да учине исто. У противном, намерна или немарна злоупотреба ресурса Суда може угрозити веродостојност рада адвоката у очима Суда, па чак и ако се систематски догоди, може довести до ситуације да се појединим адвокатима забрани заступање подносилаца представки.
Последично, Суд је донео одлуку да представку прогласи неприхватљивом услед злоупотребе права на појединачну представку, у складу са одредбама члана 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.
3), 4), 5) Нововић против Србије (број 31197/20, од 15. фебруара 2024. године, објављена 14. марта 2024.), Аврамовић и 5 др. против Србије (број 18139/23, од 7. марта 2024. године, објављена 28. марта 2024.) и ДАЛ ДОО против Србије (број, 40789/22 од 7. марта 2024. године, објављена 28. марта 2024.)
Суд је у предмету Нововић прихватио закључено пријатељско поравнање и донео одлуку да представку избрише са своје листе предмета у складу са чланом 39. Конвенције. Предмет се односи на притужбу поводом повреде члана 6. став 1. Конвенције услед неизвршења домаће одлуке.
У предметима Аврамовић и 5 др. и ДАЛ ДОО, Суд је такође прихватио закључена пријатељска поравнања и одлучио да представке избрише са своје листе предмета у складу са чланом 39. Конвенције. Оба предмета се односе на неизвршавање домаћих одлука донетих против друштвених/државних предузећа и притужбе у погледу члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број. 1 уз Конвенцију.