Обавештење о пресуди и одлукама Европског суда за људска права донетим у фебруару 2024. године против Републике Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је у периоду од 1. до 29. фебруара 2024. године објавио једну пресуду и две одлуке против Републике Србије. 

Пресуду у предмету Ћурић и одлуку у предмету Чедомир Бељић и Мирољуб Милинковић и др. је донело седмочлано Веће, док је одлуку у предмету Марјановић донео трочлани Одбор.

Пресудом у предмету Ђурић утврђена је повреда права из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), док је одлукама у предметима Чедомир Бељић и Мирољуб Милинковић и др. и Марјановић и 6 др. Суд представке прогласио неприхватљивим.

I – ПРЕСУДА

  1. Ђурић против Србије (број 24989/17, од 6. фебруара 2024. године)

Предмет се односи на притужбу подносиоца да није могао да оствари право на примања по основу инвалидитета и да није одржана јавна расправа пред Управним судом.

Конкретно, његов захтев да му се призна статус цивилног инвалида рата и право на са тим у вези повезаним примањима је одбијен услед непостојања писмених доказа из периода када се предметни догађај одиграо. Усмена јавна расправа пред Управним судом није одржана.

  • Околности случаја и притужбе подносиоца

Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац), господин Милан Ђурић, притуживао се да пред домаћим органима није могао да оствари право на примања по основу инвалидитета. Наиме, подносилац је тврдио да је са 13 година (14. априла 1996. године) претрпео тешке телесне повреде услед активације експлозивне направе која је заостала након претходног оружаног сукоба. Услед наведеног, подносилац је изгубио лево око и три прста леве руке, те задобио тешко оштећење десног ока, након чега се више година лечио од задобијених повреда у земљи и иностранству и школовање наставио у специјализованој средњој школи за слабовиду децу.

Подносилац је накнадно захтевао да му се призна статус цивилног инвалида рата као и право на са тим у вези повезаним примањима, који су национални органи управе односно судови одбијали повизајући се да нема писмених доказа из периода када се предметни догађај догодио имајући у виду да су полицијски извештај са увиђаја, као и две преостале детонатицијске каписле уништени приликом НАТО интервенције 1999. године. Подносилац се притуживао и на неодржавање усмене расправе у поступку пред Управним судом.

Представка је поднета Суду 23. марта 2017. године.

Предмет је Републици Србији комунициран као случај од утицаја (impact case).

  • Одлука Суда

Суд је најпре испитао допуштеност изнетих притужби, и установио да су притужбе у погледу члана 6. став 1. Конвенције допуштене.

У контексту разматрања основаности, Суд је приметио да је чак и Врховни суд у својој одлуци приметио недостатак флексибилности законске одредбе члана 12. тада важећег Закона о правима цивилних инвалида рата која је прописивала да се чињеница да је лице заиста претрпело повреде под условима прописаним чланом 2. утврђује искључиво извођењем писмених доказа из времена када је повреда претрпљена.

Суд је такође приметио и да се чињеница да захтев за признавање статуса цивилног инвалида рата није поднет непосредно након несреће, већ око 10 година касније не може приписати ни подносиоцу, нити његовом заступнику, имајући у виду да је услед несреће код подносиоца настао акутан здравствени проблем који је био приоритет у односу на правно задовољење.

Суд је закључио да је подносилац био суочен како са правном, тако и са фактичком немогућношћу да се његов захтев прописно испита, посебно имајући у виду да полицијска изјава од 21. марта 2006. такође није сматрана процесно допуштеном, јер датира из 2006. године, а не из времена када је подносилац претрпео повреде. Суд је оценио и да би, услед специфичности околности које се односе на конктекст захтева повезаним са социјалним осигурањем, било корисно да je домаћи суд у оквиру усмене расправе и у присуству подносиоца или његовог заступника, саслушаo пензионисаног полицијског службеника који се наводи у полицијској изјави из 2006. године, како би можда пружио релевантне детаље.

Следом изнетог, Суд је оценио да подносилац није имао ефективно право на правично суђење, јер му није била пружена разумна прилика да изнесе свој случај и на усменој расправи, под условима који га не би ставили у суштински неповољнији положај.

Подносилац се притужувао и на повреду члана 14. Конвенције, као и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, али је Суд сматрао да је испитао главна правна питања постављена у предметној представци, те да нема потребе да донесе посебну одлуку о допуштености и основаности притужби поднесених на основу поменутих чланова.

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу исплати износ од 3.000,00 евра на име наканде нематеријалне штете и износ од 3.000,00 евра на име трошкова и издатака, у динарској противвредности на дан исплате, у року од три месеца од правоснажности пресуде. 

Суд је констатовао да подносилац није доказао постојање узрочне везе између утврђене процесне повреде и наводне материјалне штете, те је стога тај  захтев одбацио у целини.

II      ОДЛУКЕ

  1. Чедомир Бељић и Мирољуб Милинковић и др. против Србије (бр. 3000/16 и 7189/16, од 23. јануара 2024. године, објављена 15. фебруара 2024. године)

Предмет се односи на питање повреде права на правично суђење, на поштовање приватног и породичног живота и на имовину услед ископавања посмртних остатака сродника подносилаца представки, пресељења гробова на друго гробље и недостатка процедуралних заштитних мера у домаћим поступцима.

  • Околности случаја

Подносиоци представки (у даљем тексту: подносиоци) мештани су насеља Вреоци, општина Лазаревац, у којем је извршено пресељење месног гробља на другу локацију ради експлоатације угља услед потреба јавног интереса да се обезбеди стабилност снабдевања електричном енергијом.

Наиме, решењем Владе Србије из 1997. године утврђено је да постоји јавни интерес за експропријацију одређених парцела у Вреоцима, укључујући и парцеле на месном гробљу, ради експлоатације угља. Корисник експлоатације је било предузеће у државном власништву „Електропривреда Србије“ (у даљем тексту: „ЕПС“) – Рударски басен Колубара (у даљем тексту: „РБК“). Ово решење је Влада поновила 2009, а након поништаја решења од стране Управног суда донето је ново решење Владе 2011. године. Током 2007. године донете су уредба Владе (која се односила на остваривање циљева Стратегије развоја енергетике Републике Србије у периоду од 2007. до 2012. године) и Програмске основе за пресељење насеља Вреоци које је усвојио ЕПС. Уставни суд је одбацио иницијативу за покретање поступка оцене уставности и законитости у погледу Програмске основе за пресељење насеља Вреоци. Органи градске општине Лазаревац су 2009. године донели одлуку о стављању ван употребе месног гробље у којој је истакнуто да ће се премештање гробних места извршити организовано на новоизграђено гробље у Лазаревцу. Уставни суд је и ову иницијативу за покретање поступка оцене уставности и законитости одлуке одбацио. У овом периоду је извршен и пренос парцела на корисника експропријације.

Сви подносиоци су се противли пресељењу гробних места у којима почивају њихови сродници и изјавили су жалбе на одлуке којим се дозвољава ископавање и пресељење посмртних остатака, а један од њих је поднео и кривичну пријаву због незаконитог ископавање. Сви поднети правни лекови су одбијени.

Подносиоци су незадовољни другостепеним решењима покренули управне спорове пред Управним судом. Управни суд је током 2012. године одржао усмену расправу и након ње потврдио другостепена решења. У образложењу је наведено да је измештање гробова извршено како би се задовољио јавни интерес, који се огледа у обезбеђивању стабилности снабдевања електричном енергијом. Подносиоци су се потом обратили Уставном суду притуживајући се на повреду права на правично суђење и на повреду права из члана 8. Конвенције и члана 1. Протокола број 1. Четврти подносилац представке се притуживао и на неуједначену праксу Управног суда, пошто је, у истом низу околности, тај суд наводно донео другачију одлуку у погледу његовог захтева и захтева његовог брата. Уставни суд је њихове уставне жалбе одбијао или одбацивао, у зависности од околности појединачног случаја.

  • Притужбе подносилаца и поступак пред Судом

Подносиоци представки су се притуживали: (а) на ископавање и премештање месног гробља, посебно гробова њихових преминулих сродника, без пристанка подносилаца и наводно без да су им пружене адекватне процедуралне заштитне мере у вези са поступцима, и (б) наводну повреду њихових права на имовину изазвану пресељењем. Они су се позвали на чл. 6. и 8. Конвенције и члан 1. Протокола број 1. уз Конвенцију. Поред тога, четврти подносилац представке се притуживао, према члану 6. Конвенције, на неуједначену праксу домаћих судова.

Представке су поднете Суду 4. и 22. јануара 2016. године.

Предмет је Републици Србији комунициран као случај од утицаја (impact case).

  • Одлука Суда

Анализирајући притужбе у вези са повредом права на поштовање приватног и породичног живота, Суд је оценио:

а) да чињенице овог случаја подпадају под делокруг члана 8. Конвенције;

б) да ископавање посмртних остатака и пресељење гробова сродника подносилаца представља мешање у њихова права према наведеном члану Конвенције;

в) да је мешање било оправдано, јер је:

  • било у складу са законом, тј. утемељено је у домаћем праву (нарочито у Закону о сахрањивању и гробљима и у Одлуци о стављању ван употребе месног гробља у Вреоцима). Суд је посебно нагласио да су све одлуке биле предмет накнадне контроле Управног суда који је имао пуну јурисдикцију и који је у свим предметима подносилаца одржао јавну расправу, те разматрао све релевантне поднеске подносилаца и дао образложење за своје одлуке које нису биле ни произвољне, нити неразумне;
  • имало легитимни циљ – производњу електричне енергије и одговор на повећању потрошњу електричне енергије, те је као такво служило економским интересима земље у целини;
  • било неопходно у демократском друштву – одговарало је „нужној друштвеној потреби“ (експлоатација резерви угља зарад обезбеђивања неопходне електричне енергије за домаћинства), разлози које су домаће власти навеле како би исто оправдали су били „релевантни“ и „довољни“ (стабилност снабдевања електричном енергијом, и др.) и било је сразмерно легитимном циљу коме се тежило (постојао је низ пратећих мера које су имале за циљ да ублаже утицај спорних мера – новоизграђено гробље на разумној удаљености, могућност избора било ког другог гробља по сопственом избору, све трошкове ископавања и пресељења сносио је корисник експропријације, и др.).

Сходно изнетом, Суд је притужбе подносилаца у вези са повредом права на поштовање приватног и породичног живота одбацио као очигледно неосноване.

  • члан 6. Конвенције

У вези са притужбом четвртог подносиоца о неједнакој судској пракси домаћих судова, Суд није сматрао неопходним да испита приговор Владе да је члан 6. неприменљив, јер је оценио да је притужба свакако недопустива будући да се у конкретном случају само једна одлука Управног суда разликовала од одлуке у случају овог подносиоца. Стога је Суд сматрао да та одлука није представљала „дубоке и доготрајне разлике“ које би биле у супротности са начелом правне сигурности и одбацио је притужбу подносиоца као очигледно неосновану.

  • члан 1. Протокола број 1. уз Конвенцију

У погледу навода подносилаца да им је повређено право на имовину, Суд је прихватио приговор Владе да су њихове притужбе ratione materiae неспојиве са одредбама Конвенције, оценивши да чињенице случаја не спадају у делокруг члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију. Наиме, спорна гробна места нису представљала имовину подносилаца, нити су могла бити предмет правног промета. Подносиоци нису имали било каква имовинска права у погледу појединачних гробних места, никада нису користили било каква власничка права у односу на њих, нити су могли имати легитимна очекивања да ће остварити права на имовину или било које друго потраживање које је било довољно утврђено и извршно. Стога је Суд ове притужбе подносилаца одбацио.

  1. Марјановић и 6 др. против Србије (број 56079/22, донета 1. фебруара 2024. године, објављена 22. фебруара 2024.)

Подносиоци су се у представкама притуживали на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), као и на повреду права на имовину из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, због неизвршења домаћих одлука усвојених против друштвених/државних предузећа.

Због сличности предмета представки, Суд је здружио представке.

Влада је изнела тврдње да су домаће правноснажне одлуке, на чије су се неизвршење подносиоци притуживали у својим представкама, извршене у њихову корист пре него што јој је Суд предмете доставио.

Подносиоци представки нису оспорили ту чињеницу.

Након испитивања околности случаја, Суд је констатовао да је држава у целости исплатила износе досуђене на домаћем нивоу.

Имајући у виду да подносиоци нису Суду доставили информацију да су правноснажне домаће одлуке извршене пре него што је Влада добила обавештење о подношењу представки, која представља саму суштину представки, Суд је нашао је да је такво понашање подносилаца у супротности са сврхом права на појединачну представку.

Суд је, такође, указао да адвокати морају да схвате да, узимајући у обзир дужност Суда да испитује наводе о кршењу људских права, они такође морају показати високу професионалну опрезност и смислену сарадњу у раду са Судом, штедећи га од неоснованих притужби. Стога се адвокати, пре покретања поступака и након тога, морају темељно распитати о свим детаљима случаја, пажљиво се придржавајући свих релевантних правила поступка, при чему су такође дужни да подстакну своје клијенте да учине исто. У противном, намерна или немарна злоупотреба ресурса Суда, може угрозити веродостојност рада адвоката у очима Суда, па чак и ако се догађа систематски, може довести до ситуације да се појединим адвокатима забрани заступање подносилаца представки.

Последично, Суд је донео одлуку да представке прогласи неприхватљивим због злоупотребе права на појединачну представку, у складу са одредбама члана 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.