Обавештење о пресуди и одлукама Европског суда за људска права објављеним у септембру 2024. године против Републике Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је у периоду од 1. до 30. септембра 2024. године објавио 1 пресуду и 6 одлука против Републике Србије.
Пресуду у предмету Yaylali донело је Веће. Утврђена је повреда права из члана 1 Протокола број 1 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).
Одлуку у једном предмету (С.Б.) донело је Веће, а преосталих пет одлука донео је Одбор. Суд је у два предмета представке прогласио неприхватљивим и одбацио их због очигледне неоснованости (С.Б. и др. и Наташа Рајковић), у једном предмету је оценио да је представка ratione materiae неспојива са одредбама Конвенције и протокола уз њу (British Airways PLC), док је у три предмета представке избрисао са листе случајева (у 2 предмета прихвативши потписана пријатељска поравнања, а у једном предмету усвојивши једнострану Декларацију).
I – ПРЕСУДА
- Yaylalı (број 15887/15, од 17. септембра 2024. године)
Предмет се односи на одузимање законито стеченог накита од подносиоца представке, који је био у власништву његове супруге, а након што је подносилац пропустио да исти пријави српским царинским органима приликом уласка у Србију.
Подносилац се притуживао да му је повређено право на заштиту имовине, тврдећи да је мера трајног одузимања накита била непропорционална и неоправдана.
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац је турски држављанин рођен 1964. године, који живи у месту Еде у Холандији.
Средином јуна 2013. године, подносилац је путничким возилом ушао у Србију. Након пасошке контроле, царинска контрола и полиција су га зауставиле и питале да ли има нешто да пријави. Подносилац је пријавио 1.500 евра и личне ствари. Царински службеници су најпре претражили аутомобил и пртљаг подносиоца, а затим су прешли на лични претрес током којем су пронашли врећицу са осам половних златних наруквица тежине 254 грама (касније су процењене на укупан износ од 7.620 евра).
Наруквице су истог дана привремено одузете, а против подносиоца је пред Прекршајним судом у Сремској Митровици (Одељење Шид) покренут поступак због непријављивања накита током царинске контроле.
Подносилац је изјавио да наруквице припадају његовој супрузи и доставио је потврду о куповини истих по цени од 12.825 евра. Даље је изјавио да их је преносио до Турске где је заједно са супругом намеравао да купи породичну кућу, те да је наруквице хтео да прода уколико би им било потребно још новца за куповину куће. Коначно, изјавио је да није знао да мора да пријави златне предмете царини при уласку у Србију.
Прекршајни суд у Сремској Мировици – Одељење у Шиду је подносиоца огласио кривим за прекршај из члана 292. став 1. тачка 3) Царинског закона, изрекао му је новчану казну од 55.000 динара (око 665 евра у то време), наложио му да плати трошкове поступка од 1.000 динара (око 12 евра у то време) и одредио заштитну меру одузимања наруквица као предмета прекршаја, која је обавезна санкција у складу са Царинским законом. Прекршајни Апелациони суд – Одељење у Новом Саду је 2. јула 2013. године потврдио првостепену пресуду.
Подносилац је 31. јула 2013. године поднео Уставном суду уставну жалбу у којој је, поред осталог, истакао да је мера одузимања предмета – законито стеченог накита - незаконита, непотребна и непропорционална, тврдећи да својим непријављивањем наруквица није починио штету Републици Србији, те да би новчана казна била довољна мера одвраћања у циљу заштите јавног интереса.
Дана 25. септембра 2014. године Уставни суд је уставну жалбу подносиоца одбацио као очигледно неосновану. Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају реч о имовини подносиоца, да је укупна вредност предметних наруквица износила 12.825. евра и да их је његова супруга на законит начин стекла, те је оценио да је у конкретном случају предметна имовина заштићена чланом 58. Устава. Уставни суд је даље оценио да је одузимање наруквица од подносиоца представљало мешање у право својине, али да је одузимање било законито и правилно образложено, будући да је примењено као обавезна мера у складу са законом те да стога није ни потребно испитивати аргументе о недостатку пропорционалности.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је представку Суду поднео 25. марта 2015. године.
У представци се притуживао на повреду права на заштиту имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, јер је мера трајног одузимања личног и законито стеченог златног накита, који није пријавио царини, била непропорционална и неоправдана.
ОДЛУКА СУДА
- Допуштеност
Суд је пре свега, на сопствену иницијативу, оцењивао да ли подносилац у конкретном случају има статус жртве, будући да су златне наруквице које су од њега одузете биле у власништву његове супруге.
У том смислу, Суд је подестио да, позивајући се на своју праксу, подносилац може поднети представку Суду уколико испуни два услова: 1) да потпада у једну од категорија лица наведених у члану 34. Конвенције (свако лице, невладина организација или група лица); 2) да може да докаже да је жртва кршења Конвенције.
Иако је у једном броју предмета Суд имовинскоправне притужбе прогласио недопуштеним због непостојања статуса жртве подносилаца јер нису тврдили нити пружили доказе да им одузета имовина припада, Суд је оценио да се специфичне околности овог конкретног предмета разликују.
Наиме, Суд је констатовао да је подносилац пред Уставним судом тврдио да наруквице припадају његовој супрузи, а да је Уставни суд изричито признао да су наруквице његово власништво које је законито стекла његова супруга и да је имао „својину“ која му даје право на заштиту имовине из члана 58. Устава. Будући да ни Влада није оспорила статус жртве подносиоца, Суд је подстетио да није у позицији да доведе у питање утврђивање чињеница од стране Уставног суда.
Суд је даље констатовао да се, сагласно одредбама Царинског закона, непријављена роба као предмет прекршаја одузима без обзира да ли је законитог порекла и да ли је учинилац њен власник или не.
Имајући у виду специфичне околности конкретног случаја, као и чињеницу да је накит ношен у циљу потенцијалне продаје ради куповине заједничке породићне куће, Суд је оценио да се подносилац има сматрати жртвом у смислу члана 34. Конвенције.
- Основаност
Применом општих начела на конретан случај, Суд је оценио да је одузимање предметног накита представљало мешање у право подносиоца на мирно уживање имовине.
Суд је даље оценио да је мешање било у складу са законом (чл. 63, 65, 292. став 1. тачка 3) и 298. Царинског закона), али је подсетио да постојање правног основа у домаћем праву сȃмо по себи није довољно да задовољи начело законитости, које поред тога претпоставља да су важеће одредбе домаћег закона довољно доступне, прецизне и предвидиве у својој примени (квалитет закона). Међутим, Суд је сматрао да у конкретном случају не треба да се бави питањем законитости спорне мере, поред осталог и јер се подносилац само успутно у представци осврнуо на питање законитости, не пружајући било какве аргументе о прецизности или предвидивости законских одредби које су у његовом случају примењене.
Мера одузимања предмета је по оцени Суда имала легитиман циљ – спречавање криминала.
Коначно, оцењујући пропорционалност мешања, односно да ли су домаћи органи приликом примене спорне мере одузимања предмета успоставили правичну равнотежу између права на имовину подносиоца и захтева општег интереса, а узимајући у обзир поље слободне процене остављено држави, Суд је подсетио да потребна равнотежа неће бити успостављена уколико је власник имовине морао да сноси „појединачан и прекомеран терет“.
Након констатације да, с једне стране, преношење златног накита преко границе није било незаконито, да није постојала забрана преноса у погледу количине или вредности злата и да одузете наруквице нису биле у вези са било којом криминалном делатношћу, а да је, с друге стране, роба била законито стечена, да подносилац није имао кривични досије и да није био под истрагом, Суд је оценио да ништа не указује на то да су надлежни органи одузимањем златних наруквица од подносиоца настојали да спрече било какве незаконите активности (прање новца, трговина наркотицима, утаје пореза, и сл.), већ да је једини прекршај подносиоца био пропуст да их пријави царинским органима.
Суд је такође констатовао да су прекршајни судови подносиоцу изрекли новчану казну испод прописаног законског минимума што указује да су покушали да постигну правичну равнотежу између појединачног и општег интереса, али да им одредбе Царинског закона нису омогућиле да то исто учине и приликом изрицања мере одузимања предмета, већ је подносиоцу одузета целокупна непријављена роба.
У смислу претходно изнетог, Суд је подсетио на свој раније заузет став да у погледу прекршаја који се односе на непријављивање новца превише ригидан законодавни приступ често може довести до пропуста од стране домаћих органа да успоставе потребну правичну равнотежу између захтева од општег интереса и заштите права на имовину појединца, те да је у конкретном случају обавезна мера одузимања предмета (уз новчану казну) можда спречила домаће органе да процене правичну равнотежу, а да је подносиоца лишила могућности да пред тим истим органима ефективно оспори ову меру, без изгледа на успех.
Следствено, Суд је утврдио повреду члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.
ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)
Република Србија је обавезана да подносиоцу исплати износ од 7.620,00 евра на име накнаде материјалне штете и износ од 1.000 евра на име накнаде трошкова.
САГЛАСНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ SEIBERT-FOHR
Судија Seibert-Fohr се сложио са закључком већине да је дошло до повреде права на имовину, али сматра да подносилац у овом случају може бити само индиректна жртва, будући да наруквице припадају његовој супрузи.
Самим тим, иако је било оправдано допустити му да користи правна средства у овом случају – како домаћа, тако и пред Судом – не сме се изгубити из вида да је власник предметних наруквица његова супруга, те да стога одлуку Суда о додели износа на име материјалне штете треба тумачити као засновану на очекивању да је подносилац дужан да пренесе суму добијену у том погледу на своју супругу или, алтернативно, да се накит врати његовој супрузи уколико је још увек у поседу Тужене.
II ОДЛУКЕ
- С.Б. и др. (број 22463/17, од 21. маја и 27. августа, објављена 19. септембра 2024.)
Предмет се односи на услове живота и слободу кретања подносилаца током њиховог боравка у Прихватном центру у Прешеву у периоду од децембра 2016. до краја маја 2017. године.
Подносиоци су се притуживали да животни услови у прихватном центру нису пружали минимум приватности, основних животних потреба, адекватне исхране и медицинске неге. Такође, притуживали су се да су били лишени слободе јер им је ограничена слобода кретања, будући да су морали да траже дозволу од управе прихватног центра како би исти напустили. Коначно, истакли су да нису имали на располагању било који правни лек који би им пред домаћим органима омогућио да оставаре своја права.
Подносиоци представке, шесточлана породица избегла из Авганистана, налазили су се у Прихватном центру у Прешеву од 11. децембра 2016. до 30. маја 2017. године када су пребачени у Прихватни центар у Врању.
Од непознатог датума 2018. године подносиоци живе у Швајцарској.
Према њиховим тврдњама, услови боравка у Прихватном центру у Прешеву су били толико лоши да се могу сматрати мучењем и нечовечним поступањем. Изјавили су да су првобитно били приморани да бораве у шатору, а затим у просторији са 200 људи где је ћебад коришћена како би се простор преградио и обезбедила икаква приватност, да је храна коју је центар обезбеђивао била лошег квалитета, да им није пружена медицинска нега за различита стања (повреде задобијене у Авганистану, депресија, проблеми са вештачким пластичним оком, и сл.), као и да нису могли да напусте прихватни центар без претходног одобрења управе.
Влада је оспорила наводе подносилаца детаљно описавши услове у Прихватном центру у Прешеву. Навела је, поред осталог, да корисници прихватног центра никада нису били смештани у шаторе, да су у прихватном центру били обезбеђени адекватна храна и друге потрепштине и да је приватност у групним спаваоницама обезбеђивана помоћу пластичних баријера које је прихватни центар обезбеђивао. Такође, Влада је истакла да је центар имао амбуланту која је радила 24 часа дневно са медицинским тимовима који су радили у сменама (лекар опште праксе и медицинска сестра), да су корисницима били обезбеђени лекови, а да подносиоци, будући да нису поднели захтев за азил, нису имали право на медицинску негу изван ургентне медицинске помоћи уз напомену да здравствена стања која помињу нису била ургентног карактера. Коначно, Влада је оспорила и наводе о немогућности изласка из прихватног центра, наводећи да је једино било неопходно да корисници прихватног центра обавесте управу истог о свом напуштању центра, како би се водила ажурна евиденција о броју доступних кревета.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносиоци су представку поднели Суду 8. фебруара 2017. године.
У представци су се притуживали на повреду члана 3. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) у вези са условима боравка у Прихватном центру, на повреду члана 5. Конвенције сматрајући да су били лишени слободе јер им је за излазак из прихватног центра била потребна дозвола управе центра.
Суд је даље захтевао од странака да се изјасне о могућностима правног лека који су подносиоци имали на располагању у домаћем правном поретку, а у складу са чланом 13. Конвенције.
ОДЛУКА СУДА
Услед недостатка приложених доказа о учињеним повредама, као и уопштеног карактера притужби изнетих од стране подносилаца, Суд је оценио да је представка очигледно неоснована, те ју је прогласио недопуштеном у складу са чланом 35. ст. 3. и 4 .Конвенције. Услед наведеног закључка, Суд није ни испитивао постојање делотворног правног лека, загарантовано чланом 13. Конвенције.
- British Airways PLC (број 76581/16, од 3. септембра, објављена 26. септембра 2024.)
Предмет се односи на исплату накнаде штете настале услед судара авиона 1976. године.
Компанија подносилац се притуживала да није била у могућности да оствари потпуну накнаду штете пред српским судовима, услед дискриминације и неправичног судског поступка, чиме јој је повређено право на имовину.
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Дана 10. септембра 1976. године дошло је до судара авиона компаније подносиоца и авиона компаније Adria Airways, услед којег су сви путници и чланови посада оба авиона (њих 176) изгубили животе. Касније је утврђено да је до судара дошло услед грешке контроле летења аеродрома у Загребу (Република Хрватска), тада дела Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (у даљем тексту: СФРЈ).
Компанија подносилац је 9. септембра 1979. године поднела тадашњем Окружном привредном суду у Београду захтев за накнаду штете. Истовремено, захтев за накнаду штете је поднело и осигуравајуће друштво „Дунав осигурање“ у име компаније Adria Airways.
Поступак је у више наврата био у прекиду (од 20. октобра 1995. до 2. јуна 2004, од 4. јула до 30. новембра 2006. и од 15. октобра 2007. до 16. јула 2009. године) до решавања питања преузимања права и обавеза некадашње СФРЈ и Државне заједнице Србије и Црне Горе.
Привредни суд у Београду је 18. октобра 2000. године досудио накнаду штете у поступку који је водило осигуравајуће друштво „Дунав осигурање“. Одлука је потврђена 17. децембра 2001. године пред Привредним апелационим судом, а 2. јула 2003. године и пред Врховним судом Србије. Дуг је гласио на име Савезне Републике Југославије, као јединог правног наследника СФРЈ.
Такође, Привредни суд у Београду је 16. јуна 2011. године досудио накнаду штете и компанији подносиоцу, за коју је оценио да треба да буде плаћена од стране Републике Србије као правног наследника СФРЈ, и то уз затезну камату од 9. септембра 1979. године (датум покретања поступка за накнаду штете). Привредни апелациони суд је у октобру 2011. године преиначио првостепену пресуду само у делу који се односио на датум од којег се рачуна законска затезна камата, одредивши да то буде датум првостепене пресуде. Обе стране у спору су тражиле ревизију пресуде.
Врховни касациони суд је 8. новембра 2012. године донео пресуду којом је ревизију компаније подносиоца одбацио као недозвољену, док је делимично усвојио ревизију тужене Републике Србије и смањио досуђене износе на име накнаде материјалне штете. Врховни касациони суд је изнео став да Република Србија може да се терети само за 35,77% укупног дуга, у складу са Споразумом о питањима сукцесије који је ступио на снагу 2. јуна 2004. године.
Компанија подносилац је потом поднела Уставном суду уставну жалбу.
Уставни суд је 12. маја 2016. године донео одлуку којом је утврдио да је компанији подносиоцу повређено право на суђење у разумном року у парничном поступку који је вођен пред Привредним судом у Београду, док је у преосталом делу уставну жалбу одбио и одбацио. Из образложења одлуке Уставног суда се може утврдити да су све притужбе компаније подносиоца детаљно размотрене.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Компанија подносилац је поднела представку Суду 1. децембра 2016. године.
У представци се компанија подносилац притуживала на повреду права на правично суђење из члана 6. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), забрану дискриминације из члана 14. Конвенције, заштите имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију и опште забране дискриминације из члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију.
Предмет је Републици Србији комунициран као случај од утицаја (impact case).
Одлуку је донео Одбор.
ОДЛУКА СУДА
Испитујући наводну повреду права из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију (заштита имовине), Суд је утврдио да се притужба компаније подносиоца односи на пропуштање Републике Србије да исплати накнаду штете, што је обавеза која је утврђена 2016. године када је предмет окончан од стране српских судова. У складу са тиме, Суд је утврдио своју надлежност ratione temporis, упркос чињеници да се судар авиона догодио пре него што је Република Србија ратификовала Конвенцију.
Влада је истакла да компанија подносилац није могла да има легитимна очекивања да ће њен захтев за накнаду штете бити у потпуности усвојен, јер је држава одговорна за претрпљену штету (СФРЈ) престала да постоји, а да је Република Србија само једна од држава наследница.
Суд је заузео став да очекивање компаније подносиоца да штета буде у целости исплаћена од стране Републике Србије није било оправдано. Суд је мишљења да је компанија подносилац морала знати да српски судови о предмету могу одлучивати само у оној мери у којој постоји одговорност Републике Србије за предмет спора.
Такође, Суд је истакао да се компанија подносилац није позвала ни на једну одредбу српског или међународног права која би оправдала очекивање потпуног намирења накнаде штета која је најпре тражена од СФРЈ, нити је показала да је Република Србија прихватила пуну одговорност за преступ који се може приписати СФРЈ. Суд се такође позвао на релевантне одредбе Споразума о питањима сукцесије, указујући на поделу удела у дуговима СФРЈ међу државама наследницама.
Коначно, Суд је утврдио да чињеница да је накнада штете према осигуравајућем друштву „Дунав осигурање“ досуђена у целости није релевантна за случај, будући да је претходила Споразуму о питањима сукцесије и приступању Републике Србије Конвенцији 2004. године.
Суд је на основу свега закључио да компанија подносилац није могла имати „легитимно очекивање да ће надокнадити штету у целости од Републике Србије, те да се притужба компаније подносиоца у делу износа накнаде који јој наводно припада, не може сматрати имовином у смислу члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију. Самим тим, Суд је закључио да је притужба компаније подносиоца ratione materiae неспојива са одредбама Конвенције и Протокола уз њу, те ју је одбацио у складу са одредбама члана 35. став 3. (а) и 4. Конвенције.
Суд је и остале притужбе компаније подносиоца одбацио у складу са одредбом члана 35. став 4. Конвенције.
- Наташа Рајковић (број 34505/16, од 3. септембра, објављена 26. септембра 2024.)
Предмет се односи на наводно непружање адекватне медицинске помоћи лицу лишеном слободе које је преминуло приликом издржавања казне затвора у затворској амбуланти.
Подноситељка се притуживала да је смрт њеног супруга узрокована медицинском непажњом и погрешно постављеном дијагнозом.
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Наиме, 27. јуна 2006. године, док се налазио на одобреном одсуству из КПЗ Ниш где је издржавао казну затвора, супругу подноситељке је позлило, након чега је примљен на Клинику за неурологију у Нишу где је провео 20 дана. У отпусној листи наложена је контрола ОРЛ специјалисте у року од 30 дана. Супруг подноситељке је 1. септембра 2009. године упућен код неуролога, али не и код ОРЛ специјалисте. У току поподнева, након што му је поново позлило, смештен је у затворску болницу. У току ноћи поново му је позлило, а у јутарњим сатима 2. септембра 2009. године је преминуо.
Дана 3. септембра 2009. године Институт за форензичку медицину саставио је извештај о обдукцији, према којем је узрок смрти престанак дисања и срчаног рада услед упале плућа, којој је потенцијално допринео бенигни тумор грудне жлезде (редак тумор који није откривен пре смрти вероватно услед недостатка препознатљивих симптома и недостатка кооперације болесника при испитивањима). На основу наведеног извештаја, Више јавно тужилаштво и полицијска управа у Нишу закључили су да је смрт супруга подноситељке била изазвана природним узроцима, те да не постоји потреба за отварањем истраге.
Основни суд у Нишу је 31. октобра 2012. године одбио тужбени захтев подноситељке и њене породице, закључивши да смрт њеног супруга није наступила услед грешке или пропуста лекара. Овај став је потврдио и Апелациони суд у Нишу 2. априла 2013. године
Подноситељка је са породицом 17. маја 2013. године поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу сматрајући да је оспореном пресудом повређено право на образложену судску одлуку.
Уставни суд је уставну жалбу одбацио оценивши да су наводи подноситељке и њене породице, у контексту околности случаја, очигледно неосновани.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подноситељка је представку Суду поднела 10. јуна 2016. године.
Притуживала се на повреду права на правично суђење из члана 6. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и на повреду права на делотворан правни лек из члана 13. Конвенције, јер је њен захтев за накнаду штете одбијен од стране домаћих судова.
Суд је одлучио да случај испитује искључиво у погледу потенцијалне повреде права на живот из члана 2. Конвенције.
Одлуку је донео Одбор.
ОДЛУКА СУДА
Суд је истакао да подноситељка није тврдила, нити на било који начин наговестила, да је њен супруг намерно убијен од стране лекара који је требало о њему да се старају. Узимајући у обзир неколико стручних мишљења, закључио је да су власти учиниле све што се разумно могло очекивати, у доброј вери и на време, како би спречили смрт супруга подноситељке, те да није било узрочно-последичне везе између медицинске неге пружене супругу подноситељке и његове смрти.
Суд је даље истакао да у случају када повреда права на живот није учињена намерно, обавеза државе у погледу пружања заштите кроз судски систем задовољава се и могућношћу парничног поступка.
Будући да је подноситељка имала на располагању, и искористила, могућност покретања парничног поступка у коме је активно учествовала искористивши сва процесна права, те да су домаћи судови свестрано размотрили њен тужбени захтев и детаљно испитали ток лечења њеног супруга, Суд је закључио да је позитивна обавеза државе према члану 2. Конвенције испуњена, упркос неповољном резултату поступка по подноситељку.
Узимајући у обзир све наведено, Суд је представку прогласио очигледно неоснованом и одбацио је у склад са чланом 35. ст. 3 (а) и 4 Конвенције.
- - 6) Суд је у 2 предмета прихватио пријатељска поравнања, а у једном предмету је усвојио једнострану Декларацију коју је поднела Влада.
Предмети у којима су закључена пријатељска поравнања и поднета једнострана Декларација представљају добро установљену праксу Суда (тзв. WECL – well-established case-law), те су поравнања закључена и једнострана Декларација поднета у циљу смањења укупних трошкова пред Судом и последично мање исплате из буџетских средстава. Пријатељска поравнања су потписана у предметима Драгица Јовановић (дужина трајања кривичног поступка – члан 6. став 1. Конвенције) и Владица Лапчевић и 7 др. (неизвршавање домаћих одлука донетих против друштвених/државних предузећа и притужбе у погледу члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола број. 1 уз Конвенцију), док је унилатерална декларација поднета у предмету Мирослав Папуга (дужина трајања притвора – члан 5. став 3. Конвенције).