Приказ одлуке у предмету Милорад Улемек против Србије, број 41680/13
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 2. фебруара 2021. године донео, а 11. марта 2021. године објавио одлуку у предмету Милорад Улемек против Србије, број 41680/13.
Одлуку је донело седмочлано веће Суда.
Подносилац представке се притуживао на повреду члана 7. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), сматрајући да је применом мере трајног одузимања имовине у његовом случају прекршено начело неретроактивности кривичног закона. Подносилац се притуживао и на повреду члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију, јер му је трајним одузимањем имовине повређено право на мирно уживање имовине.
ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
Подносилац представке је у периоду између 2007. и 2009. године осуђен на 40 година затвора као вођа организоване криминалне групе за низ тешких кривичних дела, која је починио у периоду између 1999. и 2003. године. Подносилац представке је тренутно на одслужењу затворске казне у Казнено поправном заводу „Забела“ у Пожаревцу.
С обзиром на то да је подносилац правноснажно осуђен и да је постојала очигледна несразмера између вредности његове имовине и његових законитих прихода, Тужилаштво за организовани криминал (у даљем тексту: Тужилаштво) поднело је захтев за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела.
Виши суд у Београду је у два наврата усвајало захтев Тужилаштва за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, у складу са чланом 2. и чл. 28-34. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела из 2008. године (у даљем тексту: Закон из 2008), други пут 14. фебруара 2011. године, након што је отклонило недостатке на које је, по жалби подносиоца представке, указао Апелациони суд у Београду.
Апелациони суд у Београду је 3. априла 2012. потврдио последње решење Вишег суда у Београду од 14. фебруара 2011. године којим је од подносиоца трајно одузета одређена имовина.
У својим одлукама, надлежни судови су образложили да је одузимање имовине проистекле из кривичног дела посебан правни институт, усмерен против имовине особа осуђених за посебно тешка кривична дела, укључујући организовани криминал, те да је, након што је лице осуђено за учествовање у организованом криминалу, постојала претпоставка да је његова или њена имовина незаконито стечена, док се не докаже супротно. Судови су истакли да се имовина подносиоца представке одузима у оквиру посебног поступка усмереног на имовину проистеклу из кривичног дела од стране особа осуђених за организовани криминал, што се у потпуности разликовало од уобичајеног одузимања имовине стечене кривичним делом. Коначно, надлежни судови су истакли да мера одузимања имовине није кривична санкција већ посебна мера одузимања богатства стеченог криминалнима активностима, те да из ових разлога одредбе о забрани ретроактивности кривичног закона нису примењиве
Уставни суд је 26. новембра 2012. године одбацио уставну жалбу подносиоца представке против одлуке Апелационог суда у Београду од 3. априла 2012. године, нагласивши да одузимање имовине проистекле из кривичног дела не представља санкцију, већ посебну меру која у својој суштини нема пенални карактер, због чега се не може ни поставити питање недозвољене ретроактивне примене кривичног закона, прихвативши у потпуности тумачење Апелационог суда у Београду, према коме одузимање имовине проистакле из кривичног дела, по својој природи, није представљало ни кривичну санкцију, нити казну.
Подносилац представке је два пута подносио захтев за понављање поступка за трајно одузимање имовине.
Први захтев је Виши суд у Београду одбацио 27. децембра 2013, коју одлуку је потврдио Апелациони суд у Београду 22. јануара 2014. године, против које је подносилац, потом, Уставном суду поднео уставну жалбу.
Други захтев за понављање поступка Виши суд у Београду је одбацио 16. јула 2015. године, након поновљеног одлучивања, коју одлуку је Апелациони суд у Београду потврдио 4. септембра 2015. године. Апелациони суд је, између осталог, закључио да наводно нове чињенице и докази које је пружио подносилац представке (да он није био власник предметне имовине), ни у ком случају не би довеле до исхода у његову корист, што представља основни услов за понављање поступка.
Уставни суд је 4. јула 2016. године одбацио уставну жалбу подносиоца представке, која се тицала одлучивања о његовом првом захтеву за понављање поступка о одузимању имовине. Одлучујући о уставној жалби, Уставни суд је узео у обзир и наводе подносиоца представке из његовог другог захтева за понављање поступка о одузимању имовине.
ОСНОВАНОСТ
I - НАВОДНA ПОВРЕДA ЧЛАНА 7. СТАВ 1. КОНВЕНЦИЈЕ
Суд је прихватио тврдње Владе да је одузимање имовине подносиоца представке мера sui generis, која је била превентивна, а не казнена , што се одразило на описану природу и сврху мере, као и на њену карактеризацију у националном законодавству и на њен поступак и примену. Влада је даље тврдила да обим имовине коју је требало одузети није повезан са степеном кривице осуђеног, већ је исти утврђен у складу са потпуно другачијим критеријумима - у мери у којој је имовина премашила законите приходе првобитног власника.
Узимајући у обзир све релевантне факторе за процену постојања казне, Суд је закључио да, с обзиром на природу трајног одузимања имовине према Закону из 2008. године, која га чини упоредивим цивилним одузимањем in rem, налог за трајно одузимање имовине који је издат против подносиоца представке није представљао „казну“ у смислу члана 7. став 1, друга реченица Конвенције.
Из наведеног следи да члан 7. није применљив у конкретном случају, те је Суд констатовао да се овај део представке мора одбацити као неспојив ratione materiae са одредбама Конвенције, у складу са одредбама члана 35. ст. 3. и 4. Конвенције (ст. 46. и 58. Одлуке).
II НАВОДНA ПОВРЕДA ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА БРОЈ 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ
Влада је изнела тврдње да је конкретни поступак за одузимање имовине проистакле из кривичног дела у потпуности био у складу са материјалним и процесним одредбама домаћег права, као и са одредбама Конвенције. Будући да подносилац представке није доказао законито порекло средстава коришћених за куповину предметне имовине, испуњена је претпоставка предвиђена Законом из 2008. године. У свом закључку, Влада је сматрала да је трајно одузимање имовине подносиоца представке мера пропорционална легитимном циљу коме се тежи.
Одлучујући о повреди права на имовину, Суд је то питање разматрао кроз критеријуме, које је установио у досадашњој судској пракси.
Када је реч о законитости мешања, Суд је констатовао да су трајно одузимање имовине подносиоца представке наложили домаћи судови на основу Закона из 2008. године, чије су одредбе јасне, прецизне и предвидиве. Суд је додатно указао да се принцип „законитости“ према члану 1. Протокола бр. 1. не може разумети тако да спречава законодавца да усвоји мере контроле коришћења имовине или другог мешања у имовинска права путем нових мера које се могу ретроактивно примењивати на трајне ситуације или нове правне односе. Суд је закључио да је мера одузимања имовине била у складу са начелом законитости.
По питању легитимног циља којем се тежи, Суд је констатовао да је мера трајног одузимања имовине проистекле из кривичног дела усмерена ка јачању борбе против организованог криминала, да је циљ спорног поступка био даље спречавање неправедног богаћења извршењем тешких кривичних дела као таквих, чиме се шаље јасан сигнал особама, које су већ умешане у таква кривична дела или мисле да иста почине, да њихови злочини, чак и ако су прошли без последица у кривичноправном систему, ипак не би осигурали новчану корист ни за њих, нити за њихове породице. Стога, Суд налази да је мера трајног одузимања имовине у конкретном случају извршена у складу са општим интересом да се осигура да употреба предметне имовине не омогући било какву корист за подносиоца представке на штету заједнице.
Ценећи критеријум пропорционалности између трајног одузимања имовине и легитимног циља, Суд је констатовао да ништа не указује на то да је одузимање куће подносиоца представке било несразмерно. У том погледу, Суд је посебно приметио да је према налазима домаћих судова подносилац представке стекао огромну зараду извршењем кривичних дела која је починио.
С обзиром на наведено, Суд је закључио да је овај део представке очигледно неоснован, те да се као такав мора одбацити, у складу са одредбама члана 35. ст. 3. и 4. Конвенције (ст. 61. и 68. Одлуке).