Kačapor protiv Srbije
Dana 15. januara 2008. godine Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu Sud) je doneo presudu u gore navedenom predmetu po predstavkama šest podnosilaca koje su objedinjene u jedan predmet. Tom presudom Sud je utvrdio da je povređeno pravo zaštićeno članom 6 stav 1 (pravo na suđenje u razumnom roku) i članom 1 Protokola 1 uz Konvenciju (pravo na mirno uživanje imovine).
Navedenom presudom Republika Srbija (u daljem tekstu država) je obavezana da:
1. isplati:
- prvom podnosiocu predstavke, Remki Kačapor, 1.600,00 evra na ime nematerijalne štete i 300,00 evra na ime troškova postupka
- drugom podnosiocu predstavke, Huljki Kačapor, 1.000,00 evra na ime nematerijalne štete i 300,00 evra na ime troškova postupka
- trećem podnosiocu predstavke, Azizi Elezović, 800,00 evra na ime nematerijalne štete i 300,00 evra na ime troškova postupka
- četvrtom podnosiocu predstavke, Senadi Dolovac, 1.000,00 evra na ime nematerijalne štete i 300,00 evra na ime troškova postupka
- petom podnosiocu predstavke Šahi Rizović 1.600,00 evra na ime nematerijalne štete i 300,00 evra na ime troškova postupka i
- šestom podnosiocu predstavke, Muški Crnovršanin, 1.000,00 evra na ime nematerijalne štete i 300,00 evra na ime troškova postupka
u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, najkasnije u roku od tri meseca od nastupanja pravosnažnosti presude, uz obavezu isplate kamate za iznos naknade koji je plaćen nakon proteka ta tri meseca.
2. isplati sume dosuđene pravosnažnim presudama donetim protiv bivšeg poslodavca (DP Vojin Popović - domaća radinost, u daljem tekstu VP-DR) podnosilaca predstavke. (videti stavove 10, 14, 18, 22, 26 i 30 presude).
Sud je odbio ostatak tužbenog zahteva podnosilaca predstavke koji su tražili, da se svakom od njih, naknadi nematerijalna šteta u iznosu od 5.000,00 evra.
Ovaj predmet se odnosi na izvršne postupke postupke koje su pokrenuli podnosioci predstavke protiv VP-DR, pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru, kako bi im se isplatile naknade za vreme plaćenog odsustva i doprinosi za penzijsko invalidsko osiguranje, kao i na kasniji stečajni postupak koji se odvijao pred Trgovinskim sudom u Kraljevu i Trgovinskim sudom u Užicu, pred kojim još uvek traje.
Ključna pitanja koja su se javila u ovom postupku su:
1. da li je dužina trajanja postupka izvršenja i stečaja dovela do povrede prava na suđenje u razumnom roku i samim tim do povreda prava na mirno uživanje imovine (u skladu sa praksom Suda izvršne sudske odluke se smatraju imovinom, videti Burdov protiv Rusije, broj predstavke 59498/00, stav 40, ECHR 2002-III)
2. da li država efektivno kontroliše društvena preduzeća i da li je samim tim odgovorna za dugove društvenih preduzeća.
U vezi sa prvim pitanjem i trajanjem izvršnog postupka, država je navela argumente da su predlozi za izvršenje koje su podneli podnosici predstavke izvršeni u skladu sa njihovom sadržinom.
Naime, u predlozima za izvršenje koje su podneli podnosioci predstavke bilo je navedeno više sredstava izvršenja, kako je Sud smatrao – kumulativno, od kojih je prvo navedeno sredstvo izvršenja prenos sredstava sa računa dužnika i drugo popis i prodaja pokretnih stvari. Država je prigovorila da se nije ni moglo pristupiti popisu i prodaji pokretnih stvari sve dok ne postane izvesno da izvršenje nije moguće prenosom sredstava sa računa dužnika. Takođe su navedeni relevantni propisi koji uređuju postupak za sprovođenje ove vrste izvršenja. Isto tako je prigovoreno da ti propisi ne obavezuju NBS odeljene za izvršenje da obevesti sud o tome da li je izvršenje uspešno ili ne i da je trebalo da podnosioci predstavke obaveste sud o tome i da promene sredstvo izvršenja.
Sud se nije složio sa ovim stavom i izneo je sledeće zaključke: prvo, da su presude podnosilaca predstavke do danas ostale neizvršene, drugo, da je domaći sud sam morao pristupiti drugom predloženom sredstvu izvršenja, treće, da je odnos između NBS i domaćeg suda odnos državnih organa i kao takav izvan uticaja podnosilaca predstavki, četvrto, da je NBS, iako nije imala obavezu da obavesti sud o nemogućnosti prenosa sredstava, morala pokrenuti stečajni postupak, peto, ne postoji ni jedan razlog zašto bi podnosioci predstavke morali tražiti informaciju o tome dokle je stigao postupak izvršenja kako bi omogućili komunikaciju između NBS i suda, šesto, s obzirom da je Sud utvrdio odgovornost države za dugove društvenih preduzeća, insolvetnost društvenog preduzeća kao dužnika ne može biti izgovor za nenamirenje duga i konačno, da period neizvršenja ne treba ograničiti na izvršni postupak nego i na i na kasniji stečajni postupak.
Pored već navedenih argumenata država je iznela niz argumenata koji pokazuju složenost stečajnog postupka kao razloga za njegovo dugo trajanje ali se Sud nije upuštao u ocenu ovih okolnosti zaključujući da podnosioci predstavke ne mogu da namire svoje potraživanje od dve godine i četiri meseca do tri godine i osam meseci.
U vezi sa drugim pitanjem Sud je utvrdio da država ima efektivnu kontrolu nad društvenim preduzećima i da u skladu sa tim država snosi odgovornost za njihove dugove i naložio državi da plati celokupan dug VP-DR podnosiocima predstavke kako je to utvrđeno domaćim pravosnažnim presudama.
Sud je došao do ovog zaključka imajući u vidu: Zakon o preduzećima; Sl. l. SRJ brojevi, 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01i 36/02; članove 1, 3, 14 i 41b Zakona o privatizaciji Sl. gl. brojevi 38/01, 18/03 i 45/05 i član 456 Zakona o privrednim društvima Sl. gl 125/04. Sud se takođe pozvao na stav 44 svoje presude u slučaju Mykhaylenky i drugi protiv Ukrajine predstavke broj: 35091/02, 35196/02, 35201/02, 35204/02, 35945/02,35949/02, 35953/02, 36800/02, 38296/02, and 42814/02 od 30. novembra 2004. godine. (videti stav 71 do 76 i stav 98 presude)
Država je navela argumente koji opovrgavaju ovaj stav, da dužnik, VP-DR, nije u vlasništvu države i da ga država ne kontroliše, da država nije dovela do stečaja tog preduzeća, da činjenica da se sredstva od privatizacije društvenih preduzeća uplaćuju u državni budžet ne znači da je cilj privatizacije da država ostvari dobit nego da se jedna vrsta svojine transformiše u drugu, ali ih Sud nije prihvatio.