Качапор против Србије
Дана 15. јануара 2008. године Европски суд за људска права (у даљем тексту Суд) је донео пресуду у горе наведеном предмету по представкама шест подносилаца које су обједињене у један предмет. Том пресудом Суд је утврдио да је повређено право заштићено чланом 6 став 1 (право на суђење у разумном року) и чланом 1 Протокола 1 уз Конвенцију (право на мирно уживање имовине).
Наведеном пресудом Република Србија (у даљем тексту држава) је обавезана да:
1. исплати:
- првом подносиоцу представке, Ремки Качапор, 1.600,00 евра на име нематеријалне штете и 300,00 евра на име трошкова поступка
- другом подносиоцу представке, Хуљки Качапор, 1.000,00 евра на име нематеријалне штете и 300,00 евра на име трошкова поступка
- трећем подносиоцу представке, Азизи Елезовић, 800,00 евра на име нематеријалне штете и 300,00 евра на име трошкова поступка
- четвртом подносиоцу представке, Сенади Доловац, 1.000,00 евра на име нематеријалне штете и 300,00 евра на име трошкова поступка
- петом подносиоцу представке Шахи Ризовић 1.600,00 евра на име нематеријалне штете и 300,00 евра на име трошкова поступка и
- шестом подносиоцу представке, Мушки Црновршанин, 1.000,00 евра на име нематеријалне штете и 300,00 евра на име трошкова поступка
у динарској противвредности на дан исплате, најкасније у року од три месеца од наступања правоснажности пресуде, уз обавезу исплате камате за износ накнаде који је плаћен након протека та три месеца.
2. исплати суме досуђене правоснажним пресудама донетим против бившег послодавца (ДП Војин Поповић - домаћа радиност, у даљем тексту ВП-ДР) подносилаца представке. (видети ставове 10, 14, 18, 22, 26 и 30 пресуде).
Суд је одбио остатак тужбеног захтева подносилаца представке који су тражили, да се сваком од њих, накнади нематеријална штета у износу од 5.000,00 евра.
Овај предмет се односи на извршне поступке поступке које су покренули подносиоци представке против ВП-ДР, пред Општинским судом у Новом Пазару, како би им се исплатиле накнаде за време плаћеног одсуства и доприноси за пензијско инвалидско осигурање, као и на каснији стечајни поступак који се одвијао пред Трговинским судом у Краљеву и Трговинским судом у Ужицу, пред којим још увек траје.
Кључна питања која су се јавила у овом поступку су:
1. да ли је дужина трајања поступка извршења и стечаја довела до повреде права на суђење у разумном року и самим тим до повреда права на мирно уживање имовине (у складу са праксом Суда извршне судске одлуке се сматрају имовином, видети Burdov против Русије, број представке 59498/00, став 40, ECHR 2002-III)
2. да ли држава ефективно контролише друштвена предузећа и да ли је самим тим одговорна за дугове друштвених предузећа.
У вези са првим питањем и трајањем извршног поступка, држава је навела аргументе да су предлози за извршење које су поднели подносици представке извршени у складу са њиховом садржином.
Наиме, у предлозима за извршење које су поднели подносиоци представке било је наведено више средстава извршења, како је Суд сматрао – кумулативно, од којих је прво наведено средство извршења пренос средстава са рачуна дужника и друго попис и продаја покретних ствари. Држава је приговорила да се није ни могло приступити попису и продаји покретних ствари све док не постане извесно да извршење није могуће преносом средстава са рачуна дужника. Такође су наведени релевантни прописи који уређују поступак за спровођење ове врсте извршења. Исто тако је приговорено да ти прописи не обавезују НБС одељене за извршење да обевести суд о томе да ли је извршење успешно или не и да је требало да подносиоци представке обавесте суд о томе и да промене средство извршења.
Суд се није сложио са овим ставом и изнео је следеће закључке: прво, да су пресуде подносилаца представке до данас остале неизвршене, друго, да је домаћи суд сам морао приступити другом предложеном средству извршења, треће, да је однос између НБС и домаћег суда однос државних органа и као такав изван утицаја подносилаца представки, четврто, да је НБС, иако није имала обавезу да обавести суд о немогућности преноса средстава, морала покренути стечајни поступак, пето, не постоји ни један разлог зашто би подносиоци представке морали тражити информацију о томе докле је стигао поступак извршења како би омогућили комуникацију између НБС и суда, шесто, с обзиром да је Суд утврдио одговорност државе за дугове друштвених предузећа, инсолветност друштвеног предузећа као дужника не може бити изговор за ненамирење дуга и коначно, да период неизвршења не треба ограничити на извршни поступак него и на и на каснији стечајни поступак.
Поред већ наведених аргумената држава је изнела низ аргумената који показују сложеност стечајног поступка као разлога за његово дуго трајање али се Суд није упуштао у оцену ових околности закључујући да подносиоци представке не могу да намире своје потраживање од две године и четири месеца до три године и осам месеци.
У вези са другим питањем Суд је утврдио да држава има ефективну контролу над друштвеним предузећима и да у складу са тим држава сноси одговорност за њихове дугове и наложио држави да плати целокупан дуг ВП-ДР подносиоцима представке како је то утврђено домаћим правоснажним пресудама.
Суд је дошао до овог закључка имајући у виду: Закон о предузећима; Сл. л. СРЈ бројеви, 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01и 36/02; чланове 1, 3, 14 и 41б Закона о приватизацији Сл. гл. бројеви 38/01, 18/03 и 45/05 и члан 456 Закона о привредним друштвима Сл. гл 125/04. Суд се такође позвао на став 44 своје пресуде у случају Мykhaylenky и други против Украјине представке број: 35091/02, 35196/02, 35201/02, 35204/02, 35945/02,35949/02, 35953/02, 36800/02, 38296/02, and 42814/02 од 30. новембра 2004. године. (видети став 71 до 76 и став 98 пресуде)
Држава је навела аргументе који оповргавају овај став, да дужник, ВП-ДР, није у власништву државе и да га држава не контролише, да држава није довела до стечаја тог предузећа, да чињеница да се средства од приватизације друштвених предузећа уплаћују у државни буџет не значи да је циљ приватизације да држава оствари добит него да се једна врста својине трансформише у другу, али их Суд није прихватио.