Obaveštenje o presudama i odlukama Evropskog suda za ljudska prava objavljenim u aprilu 2025. godine protiv Republike Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je u periodu od 1. do 30. aprila 2025. godine objavio 2 presude i 7 odluka protiv Republike Srbije.
Jednu presudu i jednu odluku je donelo sedmočlano Veće, a drugu presudu i sve preostale odluke doneo je tročlani Odbor.
U presudi Backović (broj 2) koju je donelo Veće (većinom glasova – 5:2), Sud je utvrdio da nije došlo do povrede slobode izražavanja iz člana 10. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) usled izricanja novčane kazne podnosiocu kao advokatu zbog nepoštovanja suda u vezi sa izjavama koje je izneo u prigovoru na odluku prvostepenog suda. Sud je potvrdio da je postojalo mešanje u pravo podnosioca, ali je ustanovio da je mešanje bilo zasnovano na zakonu, da je težilo legitimnom cilju očuvanja autoriteta suda i da se razumno može smatrati neophodnim u demokratskom društvu (jer su razlozi koje su domaći sudovi naveli u prilog svojih odluka bili relevantni i dovoljni da opravdaju mešanje i jer novčana kazna nije bila nesrazmerna cilju kojem se težilo).
Sud je, zasedajući u Odboru, u presudi Lubarda i Milanov utvrdio povredu prava iz člana 6. st. 1. i 3.(g) Konvencije, jer podnosiocima nije pružena mogućnost da unakrsno ispituju svedoke na osnovu čijih iskaza su protiv njih donete presude u prekršajnim postupcima koji su protiv njih vođeni zbog saobraćajnih prekršaja.
Od 7 donetih odluka, Sud je u jednom predmetu odlučivao u Veću (Milijan Kostić) i predstavku je proglasio neprihvatljivom i odbacio je zbog očigledne neosnovanosti i zbog gubitka statusa žrtve. Predmet se odnosi na smrt sina pokojnog podnosioca predstavke tokom služenja obaveznog vojnog roka, kao i na istragu o okolnostima smrti koja je okarakterisana kao samoubistvo (procesni i materijalni aspekt člana 2. Konvencije).
U predmetu Zvonko Milošević, Sud je odlučio da predmetnu predstavku skine sa svoje liste predmeta, jer podnosilac nije u ostavljenom roku, ni u naknadno postavljenom roku, odgovorio na pisana Zapažanja Republike Srbije. Stoga je Sud zaključio da podnosilac nema nameru da dalje učestvuje u postupku, te da više nije opravdano razmatrati njegovu predstavku. U predstavci se podnosilac prituživao na povredu prava na pravično suđenje zbog navodno neujednačene sudske prakse i proizvoljnosti domaćih sudova u odlučivanju.
Konačno, Sud je u 5 predmeta predstavke izbrisao sa liste slučajeva prihvativši potpisana prijateljska poravnanja (Dragana Radovanović i 12 dr, Lajoš Lerik i 47 dr, Snežana Otović, Dragana Đorđević i 2 dr.) i jednostranu Deklaraciju koju je podnela Vlada (Radovan Korać). Prijateljska poravnanja su zaključena i jednostrana Deklaracija je podneta u cilju smanjenja dodatnih troškova pred Sudom i posledično manje isplate iz budžetskih sredstava, budući da je reč o pitanjima koja predstavljaju dobro ustanovljenu praksu Suda (tzv. WECL – well established case law). Predmeti u kojima su potpisana prijateljska poravnanja odnose se na neizvršavanje domaćih odluka donetih protiv društvenih/državnih preduzeća, a predmet u kome je podneta jednostrana deklaracija odnosi se na postupanje u razumnom roku pred Ustavnim sudom u postupku po ustavnoj žalbi koji je trajao 6 godina i 6 meseci.