Обавештење о пресудама и одлукама Европског суда за људска права објављеним у априлу 2025. године против Републике Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је у периоду од 1. до 30. априла 2025. године објавио 2 пресуде и 7 одлука против Републике Србије.

Једну пресуду и једну одлуку је донело седмочлано Веће, а другу пресуду и све преостале одлуке донео је трочлани Одбор.

У пресуди Бацковић (број 2) коју је донело Веће (већином гласова – 5:2), Суд је утврдио да није дошло до повреде слободе изражавања из члана 10. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) услед изрицања новчане казне подносиоцу као адвокату због непоштовања суда у вези са изјавама које је изнео у приговору на одлуку првостепеног суда. Суд је потврдио да је постојало мешање у право подносиоца, али је установио да је мешање било засновано на закону, да је тежило легитимном циљу очувања ауторитета суда и да се разумно може сматрати неопходним у демократском друштву (јер су разлози које су домаћи судови навели у прилог својих одлука били релевантни и довољни да оправдају мешање и јер новчана казна није била несразмерна циљу којем се тежило).

Суд је, заседајући у Одбору, у пресуди Лубарда и Миланов утврдио повреду права из члана 6. ст. 1. и 3.(г) Конвенције, јер подносиоцима није пружена могућност да унакрсно испитују сведоке на основу чијих исказа су против њих донете пресуде у прекршајним поступцима који су против њих вођени због саобраћајних прекршаја.

Од 7 донетих одлука, Суд је у једном предмету одлучивао у Већу (Милијан Костић) и представку је прогласио неприхватљивом и одбацио је због очигледне неоснованости и због губитка статуса жртве. Предмет се односи на смрт сина покојног подносиоца представке током служења обавезног војног рока, као и на истрагу о околностима смрти која је окарактерисана као самоубиство (процесни и материјални аспект члана 2. Конвенције).

У предмету Звонко Милошевић, Суд је одлучио да предметну представку скине са своје листе предмета, јер подносилац није у остављеном року, ни у накнадно постављеном року, одговорио на писана Запажања Републике Србије. Стога је Суд закључио да подносилац нема намеру да даље учествује у поступку, те да више није оправдано разматрати његову представку. У представци се подносилац притуживао на повреду права на правично суђење због наводно неуједначене судске праксе и произвољности домаћих судова у одлучивању.

Коначно, Суд је у 5 предмета представке избрисао са листе случајева прихвативши потписана пријатељска поравнања (Драгана Радовановић и 12 др, Лајош Лерик и 47 др, Снежана Отовић, Драгана Ђорђевић и 2 др.) и једнострану Декларацију коју је поднела Влада (Радован Кораћ). Пријатељска поравнања су закључена и једнострана Декларација је поднета у циљу смањења додатних трошкова пред Судом и последично мање исплате из буџетских средстава, будући да је реч о питањима која представљају добро установљену праксу Суда (тзв. WECL – well established case law). Предмети у којима су потписана пријатељска поравнања односе се на неизвршавање домаћих одлука донетих против друштвених/државних предузећа, а предмет у коме је поднета једнострана декларација односи се на поступање у разумном року пред Уставним судом у поступку по уставној жалби који је трајао 6 година и 6 месеци.