Зејнеловић против Србије (13.01.2022)

Подноситељка представке се притуживала на неизвршавање домаће одлуке донете у њену корист. Она се ослањала, изричито или прећутно, на члан 6. став 1. Конвенције и члан 1. Протокола бр. 1.

Суд наглашава да се извршење пресуде коју донесе било који суд мора сматрати саставним делом „суђења“ у смислу члана 6. Такође се позива на своју праксу која се односи на неизвршење или одложено извршење правоснажних домаћих пресуда.

У водећем предмету Р. Качапор и други против Србије, бр. 2269/06 и 5 других, од 15. јануара 2008. године, Суд је већ утврдио кршење у погледу питања сличних онима у овом предмету.

Суд даље констатује да је одлуком у овој представци наложено предузимање конкретних радњи. Суд стога сматра да предметна одлука представља „имовину“ у смислу члана 1. Протокола бр. 1.

Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд није утврдио ниједну чињеницу нити аргумент који би могао да га убеди да донесе другачији закључак по питању допуштености и основаности предметних притужби. Узимајући у обзир своју праксу о овом питању, Суд сматра да у овом случају власти нису предузеле све неопходне напоре како би извршиле, у потпуности и на време, одлуку која је донета у корист подноситељке представке. Предметне притужбе су стога прихватљиве и указују на кршење члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 1.