Пендић против Србије

Подносилац представке се притуживао на неизвршавање домаће одлуке донете у његову корист против предузећа у друштвеном/државном власништву. Он се ослањао, изричито или прећутно, на члан 6. став 1. Конвенције и члан 1. Протокола бр. 1.

Суд понавља да се извршење пресуде коју донесе било који суд мора сматрати саставним делом „суђења“ у сврхе члана 6. Такође се позива на своју судску праксу која се односи на неизвршење или одложено извршење правоснажних домаћих пресуда.

У водећем предмету Р. Качапор и други против Србије, бр. 2269/06 и 5 др, од 15. јануара 2008. године, Суд је већ утврдио кршење у погледу питања сличних онима у овом предмету. Суд даље констатује да је одлуком у овој представци наложено предузимање конкретних радњи. Суд стога сматра да предметна одлука представља „имовину“ у смислу члана 1 Протокола бр. 1.

Пошто је размотрио сав материјал који му је достављен, Суд није утврдио ниједну чињеницу нити аргумент који би могао да га убеди да донесе другачији закључак по питању допуштености и основаности предметних притужби. Узимајући у обзир своју праксу о овом питању, Суд сматра да у овом случају власти нису предузеле све неопходне напоре како би на време извршиле одлуку која је донета у корист подносиоца представке.

Предметне притужбе су стога прихватљиве и откривају кршење члана 6. став 1. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 1.