АЛИ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 4. марта 2025. године донео, а 25. марта исте године објавио пресуду у предмету Али против Србије, број 4662/22.

Пресуду је једногласно донело седмочлано Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац је лишен слободе у Србији 3. новембра 2021. године на основу међународне потернице издате од стране огранка Интерпола Краљевине Бахреин и одмах му је додељен адвокат по службеној дужности.

Виши суд у Београду је истог дана саслушао подносиоца и одредио му је екстрадициони притвор због опасности од бекства. У решењу о одређивању притвора је наведено да је 7. октобра 2013. године, након суђења у одсуству у Краљевини Бахреин, подносилац осуђен на казну доживотног затвора због извршења кривичних дела производња, употреба и поседовање експлозивних направа, угрожавање јавне безбедности и оштећење државне и приватне имовине.

Краљевина Бахреин је 12. новембра 2021. године затражила изручење подносиоца.

Истог дана, адвокатица подносиоца је изјавила жалбу на решење о одређивању притвора, истичући да је подносилац политички затвореник и да је подобан да тражи азил. Тврдила је да је осуда подносиоца за кривична дела начин обрачуна са верском мањином којој он припада.

Подносилац је 15. новембра 2021. године упутио допис Вишем суду у Београду, тврдећи да је политички активиста, да су оптужбе да је терориста лажне, као и да му у Краљевини Бахреин прете мучење и смрт, из којих разлога је тражио заштиту и азил. Виши суд у Београду је два дана касније одбио жалбу адвокатице подносиоца, истичући да он није тражио азил у Србији.

Виши суд у Београду је потом 7. децембра 2021. године утврдио да су испуњене законске претпоставке за изручење подносица. У решењу се позвао на Европску конвенцију о екстрадицији и Закон о међународној правној помоћи у кривичним стварима, али се није бавио питањем да ли би подносилац био суочен са ризиком од мучења или злостављања уколико буде изручен.

Подносилац је против наведеног решења 13. децембра 2021. године, преко адвокатице, изјавио жалбу, а упутио је лично и три дописа Вишем суду у Београду (9, 14. и 21. децембра 2021. године). Негирао је оптужбе које су му стављене на терет и захтевао је контакт са адвокатицом и породицом. Тврдио је да је политички затвореник и шиит по вероисповести, те да би у случају изручења био изложен ризику од мучења, злостављања и потенцијалне смртне казне.

Апелациони суд у Београду је 29. децембра 2021. године заказао рочиште које је одложено јер није приступила адвокатица подносиоца због штрајка адвоката. Истом приликом је подносилац истакао да га адвокатица никада није посетила у притвору и да са њом није имао било какав контакт.

На новом рочишту 17. јануара 2022. године Апелациони суд у Београду је одбио жалбу и потврдио решење Вишег суда у Београду.

Министар правде је 18. јануара 2022. године донео решење којим се дозвољава изручење подносиоца Краљевини Бахреин.

Адвокатица подносиоца се сутрадан обратила Београдском центру за људска права (у даљем тексту: Београдски центар) који је 20. јануара 2022. године обавестио Канцеларију за азил, Управу граничне полиције и представнике UNHCR-а у Србији да је подносилац, шиит по вероисповести, осуђен на доживотну казну затвора у Краљевини Бахреин, да га чека изручење тој земљи и да је током екстрадиционог поступка изразио намеру да затражи азил.

Како је Управа граничне полиције 21. јануара 2022. године одговорила Београдском центру да је за покретање поступка азила неопходно да им се подносилац обрати или лично или преко пуномоћника уз достављено пуномоћје, подносилац је истог дана овластио петоро запослених у Београдском центру и два адвоката да га заступају. Један од нових заступника је у 15.21 час истог дана затражио од Управе граничне полиције и Канцеларије за азил да се подносиоцу омогући приступ поступку азила. Радно време Канцеларије за азил је до 15.30 часова.

Истог дана, полицијски службеник је обавестио Виши суд у Београду да је изручење подносиоца планирано за уторак 25. јануар 2022. године.

Суд је 21. јануара 2022. године, у 13.13 часова, примио захтев за издавање привремене мере, те је у 19.57 часова обавестио Владу да је усвојио привремену меру којом се Републици Србији налаже да не изручи подносиоца Краљевини Бахреин до 25. јануара 2022. године до 17.00 часова.

О донетој привременој мери су обавештени у 21.23 часова Управа граничне полиције и Канцеларија за азил од стране Београдског центра, а у 22.19 часова Министарство унутрашњих послова и Министарство правде путем електронске поште од стране Канцеларије заступника. Канцеларија заступника је наведене органе о свему обавестила и путем редовне поште у понедељак, 24. јануара 2022. године.

Огранак Интерпола у Бахреину је у суботу, 22. јануара 2022. године, затражио да се изручење подносиоца обави у раним јутарњим сатима у понедељак, 24. јануара 2022. О овом одређивању термина изручења полицијски службеник је обавестио Виши суд у Београду истог дана телефонским путем.

Полицијски службеник је 23. јануара 2022. године обавестио Виши суд у Београду о привременој мери Суда, и питао да ли судија може да „коначно реши то питање“. Судија је одговорио да је Министарство правде једини надлежни орган за одлучивање у датој ситуацији.

Подносилац је изручен Краљевини Бахреин 24. јануара 2022. године у 04.00 часа ујутру.

Управа граничне полиције је 27. јануара 2022. године, одговарајући на упите Београдског центра од 25. јануара, изјавила да подносилац није био регистрован као лице које је изразило намеру да затражи азил, нити је поднео захтев за азил, у складу са релевантним члановима Закона о азилу.

Суд је 28. јануара 2022. године укинуо привремену меру од 21. јануара.

Пуномоћници подносиоца су 18. фебруара 2022. године поднели Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду и Министарства правде од 17. и 18. јануара 2022. године. Уставна жалба је на дан 11. фебруар 2025. године била и даље у раду.

Заштитник грађана је по сопственој иницијативи покренуо поступак контроле законитости и правилности рада Министарства правде и Министарства унутрашњих послова, Дирекције полиције, Управе граничне полиције и Канцеларије за азил, те је након спроведеног поступка, у свом извештају од 9. августа 2022. године, констатовао да није било пропуста у раду наведених органа у поступку изручења подносиоца Краљевини Бахреин и у поступку одлучивања о његовом захтеву за добијање азила у Републици Србији будући да захтев такве садржине никада није поднет редовним путем.

Пуномоћници подносиоца су 28. новембра 2022. године затражили од Суда да изда још једну привремену меру којом би се наложило Влади да покуша да подносиоца врати у Србију, али је Суд наредног дана њихов захтев одбио.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је представку Суду поднео 21. јануара 2022. године.

У представци се притуживао на повреду забране мучења из члана 3. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), јер су га домаће власти изручиле Краљевини Бахреин упркос наводном постојању суштинских разлога за веровање да би се тамо суочио са реалним ризиком да буде подвргнут мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању, као и казном доживотног затвора без изгледа да икада буде пуштен на слободу. Подносилац се такође притуживао да му је повређено право на делотворни правни лек из члана 13. Конвенције, посебно зато што му домаће власти нису дозволиле да поднесе захтев за азил.

ОДЛУКА СУДА

• Члан 3. Конвенције

Суд је констатовао да правно средство у ситуацији када подносилац настоји да спречи своје удаљење са територије државе услед ризика од поступања супротног члану 3. Конвенције може бити делотворно само уколико производи аутоматско суспензивно дејство.

Сходно наведеном, Суд је стао на становиште да се ни подношење уставне жалбе, нити подношење захтева за азил или изражавање намере да се азил затражи, не могу сматрати делотворним правним лековима против решења о изручењу у Републици Србији.

Како не постоји обавеза коришћења правних средстава која нису адекватна или делотворна, а имајући у виду да је подносилац у току поступка изручења у довољној мери изнео своју притужбу да је постојао ризик од злостављања у супротности са чланом 3. Конвенције у случају његовог изручења, Суд је одбацио приговор Владе о неисцрпљивању домаћих правних средстава.

Суд је даље приметио да је једини покушај домаћих органа да анализира могућност суочавања подносиоца са било каквим ризиком, било утврђивање чињенице да релевантно право Краљевине Бахреин не прописује смртну казну за кривично дело у вези са којим је затражено његово изручење. Није извршено било какво испитивање ситуације у Краљевини Бахреин, нити личних околности подносиоца. Процењивање околности случаја било је ограничено на формално испитивање законских услова за изручење подносиоца.

Следом наведеног, Суд је утврдио да домаћи органи нису извршили било какву, а камо ли строгу проверу навода подносиоца у вези са ризиком од злостављања у Краљевини Бахреин, чиме је дошло до повреде процесног аспекта члана 3. Конвенције.

• Члан 13. Конвенције

Имајући у виду своје закључке у погледу члана 3. Конвенције, Суд није сматрао да је потребно да посебно анализира допуштеност и основаност притужби по члану 13. Конвенције.

• Члан 34. Конвенције

Суд је уочио да је у време достављања одлуке о привременој мери, изручење подносиоца било планирано за уторак, 25. јануар 2022. године, те да је требало да домаћи органи имају макар један радни дан који би обезбедио да сви релевантни органи буду обавештени о привременој мери.

Тек након достављања привремене мере, изручење подносиоца је померено за понедељак, 24. јануар 2022. године, у 04.00 часова ујутру, из непознатих разлога.

Суд је приметио и да је захтев Краљевине Бахреин за убрзавање изручења подносиоца такође примљен ван радног времена, у суботу 22. јануара 2022. године, али да то није спречило домаће органе да по истом поступе.

Сходно наведеном, Суд је закључио да ништа није објективно представљало препреку поштовању привремене мере коју је Суд донео.

Следствено, Суд је утврдио да српске власти нису поступиле по привременој мери Суда донетој према правилу 39, чиме су прекршиле своју обавезу према члану 34. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу исплати износ од 9.800,00 евра на име накнаде нематеријалне штете, док је преостале захтеве подносиоца за правично задовољење одбацио.