Алмир БИЛАЛОВИЋ
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 21. јануара 2025. године донео, а 13. фебруара исте године објавио одлуку у предмету Алмир Билаловић против Србије, број 34146/20.
Одлуку је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на наводну повреду начела правне сигурности која је резулатат укидања решења о извршењу и de facto поништења правоснажне пресуде донете у корист подносиоца, јер је првобитни налог за извршење издат на основу пресуде засноване на одлуци коју је касније Уставни суд оценио као неуставну. Суд је представку одбацио услед злоупотребе права на представку, будући да подносилац није доставио све релевантне информације Суду. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Основни суд у Новом Пазару је 21. марта 2017. године усвојио тужбу подносиоца и обавезао његовог послодавца да му исплати новчани износ на име накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, са законском затезном каматом и трошковима поступка применом Одлуке о накнадама и другим примањима запослених у градским управама и изабраних, односно постављених лица („Службени лист града Новог Пазара“, број 14/08) (у даљем тексту: Одлука о накнадама и другим примањима) којом је било предвиђено право на поменуте накнаде и начин утврђивања њихове висине. Пресуда је постала правноснажна 9. августа 2017. године. Решење о извршењу је донето 18. септембра 2017., а пресуда је у потпуности извршена 29. септембра 2017. године.
У међувремену, 22. јуна 2017. године, Уставни суд је донео одлуку којом је утврдио да одредбе члана 1. став 2. тач. 3. и 4. и чл. 11. и 12. Одлуке о накнадама и другим примањима нису у складу са Уставом и законом. Наведена одлука Уставног суда је почела да производи правно дејство 19. августа 2017. године, када је иста објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“.
На основу одлуке Уставног суда, извршни дужник је против решења о извршењу од 18. септембра 2017. изјавио жалбу коју је Виши суд у Новом Пазару 27. фебруара 2018. године усвојио и решење укинуо позивајући се на одредбу члана 60. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – одлука УС, 40/15 – други закон и 103/15) којом је прописано да се не може дозволити и спровести извршење правоснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, док ће се започето извршење обуставити.
Подносилац је 9. јула 2018. године поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Пазару од 27. фебруара 2018., која је 5. новембра 2019. одбачена као неблаговремена. О овој уставној жалби и исходу поступка пред Уставним судом подносилац није обавестио Суд.
С обзиром на то да је решење о извршењу укинуто, извршни дужник, град Нови Пазар, поднео је предлог за противизвршење у циљу враћања новчаног износа који је принудним путем наплаћен. Основни суд у Новом Пазару је 24. маја 2018. године дозволио противизвршење. Подносилац се жалио на ову одлуку, али је Виши суд у Новом Пазару жалбу одбио 11. октобра 2018. године.
Незадовољан исходом поступка пред редовним судовима, подносилац је Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Пазару од 11. октобра исте године која је одбачена решењем Уж-12890/2018 од 4. јуна 2020. године, јер подносилац уопште није оспорио испуњеност законских услова за покретање поступка противизвршења од стране извршног дужника и да се, штавише, његови наводи односе на поступак извршења у коме је донето решење о укидању решења о извршењу, а што је представљало основ за покретање поступка противизвршења.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је представку Суду поднео 23. јула 2020. године.
У представци се притуживао на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. и права на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, услед поништења налога за извршење и de facto поништења правноснажне пресуде донете у његову корист.
ОДЛУКА СУДА
Суд је, на основу одбране Владе Републике Србије, утврдио да га подносилац није обавестио о одлуци Уставног суда од 5. новембра 2019. године којом је његова прва уставна жалба против одлуке Вишег суда у Новом Пазару од 27. фебруара 2018. године одбачена као неблаговремена.
Суд је заузео став да су се задржане информације односиле на саму суштину представке, те да је поступање подносиоца било у супротности са сврхом права на подношење појединачне представке.
Стога је Суд представку подносиоца одбацио услед злоупотребе права на појединачну представку, у складу са одредбама члана 35 ст. 3(а) и 4. Конвенције.