Бранко Галић против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 10. септембра 2024. године донео, а 3. октобра исте године објавио одлуку у предмету Галић против Србије, број 12543/18.
Одлуку је једногласно донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на неблаговремено поднет захтев за измену појединачног акта – решења - заснованoг на законским одредбама које је Уставни суд касније прогласио неуставним. Подносилац се притуживао да му је повређено право на правично суђење и право на имовину, јер су одредбе Закона о стечеју, на основу којих је отворен и закључен стечајни поступак над његовим предузећем, проглашене неуставним одлуком Уставног суда. Суд је утврдио неадекватно исцрпљивање домаћих правних средстава и представку подносиоца је одбацио. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац је у јануару месецу 1991. године основао приватно предузеће. Касније, након блокаде рачуна предузећа у трајању дужем од три године за износ већи од 25.000.000 динара, Народна банка Србије је о наведеном обавестила Привредни суд у Зрењанину.
Привредни суд у Зрењанину је решењем од 16. јуна 2010. године отворио и закључио стечајни поступак (тзв. аутоматски стечај) над предузећем подносиоца. Предузеће подносиоца је избрисано из привредног регистра, имовина предузећа подносиоца (стечајног дужника) је прешла у својину Републике Србије, те је констатовано да Република Србија може ступити у парничне поступке који су покренути по тужби предузећа подносиоца (стечајног дужника) за наплату потраживања или предају ствари, а све у смислу тада важећих одредби чл. 150. до 154. Закона о стечају („Службени гласник РС“, број 104/2009).
Уставни суд је 12. јула 2012. године донео одлуку IУз-850/2010 којом је, поред осталог, утврдио да одредбе чл. 150. до 154. Закона о стечају („Службени гласник РС“, број 104/2009) нису у сагласности са Уставом. Наведена одлука Уставног суда је 25. јула 2012. године објављена у „Службеном гласнику РС“, број 71/2012.
Дана 22. априла 2014. године, подносилац је затражио од Привредног суда у Зрењанину да измени појединачни акт (решење од 16. јуна 2010. године), позивајући се на проглашену неуставност примењених правних норми. Привредни суд у Зрењанину је 28. априла 2014. године одбацио његов захтев као неблаговремен, будући да је за подношење овог захтева, чланом 61. Закона о Уставном суду, прописан рок од шест месеци од дана објављивања одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику РС“.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је поднео представку Суду 6. марта 2018. године.
Подносилац се у представци притуживао на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и на повреду права на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.
ОДЛУКА СУДА
Суд је оценио да подносилац, као оснивач и једини акционар предузећа, може тврдити да је жртва наводних повреда Конвенције које утичу на права предузећа, јер је предузеће избрисано из Регистра привредних субјеката и није могло да се као правно лице обрати Суду. Стога је Суд први приговор Владе Републике Србије (у даљем тексту: Влада) у вези са статусом жртве подносиоца одбио.
Влада је такође истакла и приговор неадекватног исцрпљивања домаћег правног средства, указујући на чињеницу да подносилац није, у складу са чланом 61. Закона о Уставном суду, благовремено поднео захтев за измену спорног решења након одлуке Уставног суда којом су одредбе примењене у конкретном случају проглашене неуставним. У прилог својих тврдњи о делотворсности правног средства из члана 61. Закона о Уставном суду, Влада је приложила 17 одлука привредних судова којима су измењена спорна решења.
Суд је усвојио изнети приговор Владе, наводећи да одлука којом је одбачен као неблаговремен захтев подносиоца за измену решења, није била произвољна нити очигледно неразумна. Наведени правни лек је био доступан подносиоцу, а он га сопственом кривицом није искористио.
Следом свега наведеног, Суд је представку подносиоца одбацио услед неисцрпљивања домаћих правних средстава, у складу са одредбама члана 35. ст. 1. и 4. Конвенције.