Виолетка ИВАНОВА и Марина ВАСИЛЕВ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 27. фебруара донео, а 20. марта 2025. године објавио одлуку у предмету Виолетка Иванова и Марина Василев против Србије, бр. 16240/23 и 19610/23.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

Подноситељке су се у представкама притуживале на повреду права на суђење у разумном року из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), као и на повреду права на имовину из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, због неизвршења домаћих одлука усвојених против друштвених/државних предузећа.

Због сличности предмета представки, Суд је представке здружио.

Влада је изнела тврдње да су подноситељке стекле акције предузећа дужника 2021. године, у складу са унапред припремљеним планом реорганизације који је усвојило предузеће, а који је прихватила већина његових поверилаца и одобрио надлежни домаћи суд. Влада је додала и да номинална вредност акција које су стекле подноситељке одговара износу њихових потраживања према предузећу, те да су домаће одлуке у корист подноситељки тиме спроведене.

Подноситељке представки нису оспориле ту чињеницу.

Након испитивања околности случаја, Суд је констатовао да је дана 3. марта 2021. године надлежни суд одобрио унапред припремљени план реорганизације који предвиђа конверзију свих новчаних потраживања према предузећу дужнику у акције и да су 21. октобра исте године подноситељкама издате акције предузећа дужника у складу са наведеним планом.

Имајући у виду да подносиоци нису Суду доставили информацију да су правноснажне домаће одлуке извршене пре него што је Влада добила обавештење о подношењу представки, која представља саму суштину представки, Суд је нашао је да је такво понашање подносилаца у супротности са сврхом права на појединачну представку. Суд је оценио да је требало да га подноситељке обавесте о наведеној чињеници, те да је, у складу са домаћим правом, план био у потпуности објављен и подноситељкама и свим другим повериоцима, те да је приступ плану био свима омогућен.

Суд је, такође, указао да адвокати морају да схвате да, узимајући у обзир дужност Суда да испитује наводе о кршењу људских права, они такође морају показати високу професионалну опрезност и смислену сарадњу у раду са Судом, штедећи га од неоснованих притужби. Стога се адвокати, пре покретања поступака и након тога, морају темељно распитати о свим детаљима случаја, пажљиво се придржавајући свих релевантних правила поступка, при чему су такође дужни да подстакну своје клијенте да учине исто. У противном, намерна или немарна злоупотреба ресурса Суда, може угрозити веродостојност рада адвоката у очима Суда, па чак и ако се догађа систематски, може довести до ситуације да се појединим адвокатима забрани заступање подносилаца представки.

Последично, Суд је донео одлуку да представке прогласи неприхватљивим због злоупотребе права на појединачну представку, у складу са одредбама члана 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.