Димовић и др. против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 22. октобра 2024. године донео, а 19. новембра 2024. објавио пресуду у предмету Димовић и други против Србије, број 40238/16.

Пресуду је једногласно донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подноситељкама је пресудом Основног суда у Суботици изречена казна затвора за покушај тешке крађе. На поменуту пресуду жалбу су изјавиле и подноситељке и Основно јавно тужилаштво у Суботици. Жалбе су прослеђене Апелационом суду у Новом Саду на одлучивање.

Пре доношења одлуке, Апелациони суд у Новом Саду је, у складу са одредбом члана 445. став 3. Законика о кривичном поступку, доставио жалбе подноситељки Апелационом јавном тужилаштву у Новом Саду, које је затим упутило поднесак у којем је наведено да њихова жалба треба да се одбије, а да се уважи жалба Основног јавног тужилаштва у Суботици, те да се подноситељкама изрекне строжија казна затвора. Ово изјашњење Апелациони суд у Новом Саду није доставио подноситељкама, већ су за њега су сазнале тек након што им је уручена другостепена пресуда.

Апелациони суд у Новом Саду је подноситељкама смањио казну затвора, а у образложењу пресуде се на поднесак Апелационог јавног тужиоца у Новом Саду није уопште позвао, нити је на њему засновао своју одлуку. Поднесак је поменут само приликом навођења докумената.

Подноситељке су потом изјавиле Уставном суду уставну жалбу.

Уставни суд је 26. новембра 2015. године њихову уставну жалбу одбацио као очигледно неосновану, наводећи да Законик о кривичном поступку не захтева од другостепених судова да оптуженима доставе примерак мишљења тужиоца као одговор на њихову жалбу.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКИ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељке су представку Суду поднеле 21. јуна 2016. године.

У представци су се притуживале на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције, јер нису имале могућност да коментаришу изјашњење јавног тужиоца поднето као одговор на жалбене наводе одбране у поступку пред Апелационим судом у Новом Саду.

ОДЛУКА СУДА

Влада је истакла приговор допуштености представке, тврдећи да подноситељке нису претрпеле значајнију штету. Суд је оценио да се о поменутом приговору не може одлучити без улажења у меритум, јер је уско повезано са притужбом подноситељки да је у њиховом случају нарушено начело контрадикторности. Након разматрања меритума, Суд је заузео став да је овај приговор Владе био неоснован.

Суд је нагласио да право на контрaдикторно суђење у кривичном поступку подразумева да и тужилаштво и одбрана имају прилику да се упознају и одговоре на наводе друге стране.

Иако се Апелациони суд у Новом Саду није експлицитно позвао на изјашњење Апелационог јавног тужиоца у својој пресуди, Суд је оценио да је наведено изјашњење став тужилаштва о жалби подноситељки које је имало за циљ да утиче на одлуку Апелационог суда у Новом Саду, јер је у поднеску предложено да се жалба одбије као неоснована.

Суд је утврдио да су подноситељке очигледно имале интерес да им се достави примерак поменутог изјашњења, као и да им се пружи могућност да на исто одговоре уколико желе.

Позивајући се на своју ранију праксу, Суд је нагласио да је довољна чињеница да је постојала неједнакост страна у поступку на процедуралном нивоу, нагласивши да је на одбрани да одлучи да ли ће на одређени документ да да коментар или не.

Коначно, Суд је истакао да одсуство изричите законске одредбе која прописује достављање мишљења надлежног јавног тужиоца у другостепеном кривичном поступку подносиоцу жалбе, не оправдава пропуст Апелационог суда у Новом Саду у предметној ситуацији да пружи подноситељкама прилику да се упознају са писаним изјашњењем Апелационог јавног тужиоца пре доношења другостепене пресуде.

Следствено, Суд је утврдио повреду члана 6. став 1. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подноситељкама исплати износ од по 900,00 евра на име накнаде нематеријалне штете, док је преостали део њиховог захтева за правично задовољење одбацио.