Жегарац и други против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 9. фебруара 2023. године објавио одлуку у предмету Жегарац и 10 других против Србије, број 54805/15.
Одлуку је једногласно донело Веће од 7 судија.
|
Предмет се првобитно односио на притужби 11 подносилаца да им је исплата старосних пензија била смањена од новембра 2014. до септембра 2018. Смањење је уследило на основу Закона о привременом уређивању начина исплате пензија („Службени гласник РС“, бр. 116/14 и 99/16) који је донет у оквиру спровођења свеобухватних мера штедње, а у циљу смањења буџетског дефицита и очувања финансијске стабилности пензијског система. Овај закон је укинут када је оцењено да је јавни дуг довољно смањен. Суд је у својој одлуци одлучио да 8 представки прогласи неприхватљивим. Ово из разлога што је, пре свега, утврдио да је смањење исплата пензија било: а) ограничено на примаоце највиших пензија; б) привремено – трајало је нешто мање од четири године; в) део напора да се уравнотежити државни буџет. Стога је Суд оценио да су власти успоставиле правичну равнотежу између обезбеђивања финансијске стабилности пензионог система – што је било у општем интересу јавности – и заштите имовинских права подносилаца. Такође је одлучио да преостале 3 представке избрише са своје листе предмета, јер у једном предмету подносилац није доставио одговор Суду на Запажања Републике Србије, док су у преостала два предмета подносиоци преминули, а њихови наследници нису поднели захтев за наставак поступка пред Судом. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносиоци представки (у даљем тексту: подносиоци) су 11 држављана Републике Србије који живе у Београду, Завлаци или Пожаревцу и корисници су државног пензионог система.
У 2014. години дугогодишњи дефицит у пензионом систему земље достигао је историјски максимум. Власти су стога одлучиле да су мере штедње неопходне за смањење дефицита и обезбеђивање финансијске стабилности пензионог система.
Једна од тих мера укључивала је и привремено смањење износа који се исплаћују корисницима државних пензија. Тако је 26. октобра 2014. Народна скупштина Републике Србије усвојила Закон о привременом уређењу начина исплате пензија („Службени гласник РС“, бр. 116/14 и 99/16) који је ступио на снагу 28. октобра 2014. године.
Примаоци пензија у већем износу, као што су подносиоци, били су погођени смањењем, док су они који примају пензије које не прелазе 25.000 динара (око 200 евра), били изузети.
На пример, три подносиоца су изгубила између 35 и 133 евра месечно од пензије у периоду од новембра 2014. – када је закон почео да се примењује – до септембра 2018. године – када је закон укинут услед смањења јавне потрошње (уштеда од око 840 милиона евра).
Подносиоци су у оквиру националног правног система покренули различите поступке незадовољни умањењем пензија (подносили су грађанске или управне тужбе и/или уставне жалбе), међутим, ниједан није окончан у њихову корист.
Конкретно, Уставни суд је у септембру 2015. године одбацио захтеве 10 подносилаца и других појединаца и одбио да покрене поступак за оцену уставности овог Закона. Уставни суд је, поред осталог, навео да је смањење исплата пензија било на основу Закона, да није било супротно Уставу или међународним уговорима које је Србија ратификовала, да је било оправдано због јавног интереса за обезбеђивањем финансијске стабилности пензијског система и да се могло сматрати сразмерним, имајући у виду низ фактора укључујући друштвену солидарност, кратко трајање мере и чињенице да подносиоци нису били приморани да сносе превелики терет.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносиоци су поднели представке Суду у периоду од 2015. и 2020. године.
Сви подносиоци су пред Судом истакли наводну повреду права из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), сматрајући да је смањење њихових пензија представљало неосновано мешање у њихово право на мирно уживање имовине.
Други, трећи и једанаести подносилац су истакли и наводну повреду из члана 14. (забрана дискриминације) у вези са чланом 1. Протокола број 1 уз Конвенцију (право на имовину) и/или члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију (општа забрана дискриминације), сматрајући да су били дискриминисани и другачије третирани у односу на друге пензионере на које се смањење пензија није примењивало.
ОДЛУКА СУДА
Суд је одлучио да 3 представке избрише са своје листе предмета, јер од четвртог подносиоца није добио никакав одговор након што је Влада доставила писана Запажања и јер након смрти петог и осмог подносиоца њихови наследници нису захтевали да наставе поступак пред Судом.
Члан 1. Протокола број 1.
Суд је најпре утврдио да право на пензију представља имовински интерес у смислу члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, као и да привремено смањење пензија уведено законом доводи до мешања тужене државе у право подносиалца на мирно уживање имовине.
Након оцене изведених доказа и навода изнетих од стране подносилаца и тужене Републике Србије, Суд је утврдио следеће:
- да је мешање у право на имовину подносилаца било законито јер је засновано на Закону о привременом уређивању начина исплате пензија, те да је Уставни суд утврдио да су одредбе поменутог закона у складу са Уставом Републике Србије;
- да је мешање у право на имовину подносилаца учињено ради заштите легитимног интереса - смањења буџетских трошкова и очувања финансијске стабилности пензијског система;
- да привремено умањење пензија онима чија пензија прелази износ од 25.000,00 динара и веће умањење за оне чија пензија прелази износ од 40.000,00 динара не представља неразумну и несразменру меру државе. Тачније, Суд је утврдио да ниједан од подносилаца није доказао да је услед привременог смањења пензија доведен у реалан ризик од немања основних средстава за живот, нити су њихови животни услови погоршани до мере која угрожава минимални животни стандард.
Суд је у образложењу одлуке указао да његова улога није да процењује да ли је Закон о привременом уређивању начина исплате пензија најбоље решење за проблем великих буџетских издатака, већ је то домаћи законодавац који је остао у оквирима свог поља слободне процене.
Сходно свему изнетом, Суд је притужбе подносилаца у вези са повредом права на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију одбацио као очигледно неосноване.
Члан 14. у вези са чланом 1. Протокола број 1. и/или чланом 1 Протокола број 12
Када су у питању притужбе другог, трећег и једанаестог подносиоца због наводне дискриминације, Суд је нашао да одлука о граничном износу од 25.000 динара није значила да је једна категорија пензионера у неповољнијем положају од осталих, већ да доприноси пажљивом балансирању и истовремено одражава принципе солидарности и социјалне правде.
Стога је закључио да су и ове притужбе очигледно неосноване и одбацио их је.