Калочаи Собоња

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 4. јула 2023. године донео пресуду у предмету Калочаи Собоња против Србије којом је утврдио повреду члана 8. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).

Пресуду је једногласно донео Одбор од 3 судије.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Пресудом Општинског суда у Сомбору од 21. фебруара 2001. године у корист подноситељке одређено је самостално вршење родитељског права над двоје деце које је добила у браку са бившим супругом. Ова пресуда је била потврђена од стране Окружног суда у Сомбору и Врховног суда.

И поред тога што је подноситељка покренула извршни поступак пред Општинским судом у Сомбору, пресуда је остала неизвршена, услед недовољно активног поступања суда и центра за социјални рад у погледу опструктивног понашања њеног бившег супруга код кога се налазило дете.

Бивши супруг подноситељке је током 2003. године затражио преиспитивање пресуде од 21. фебруара 2001. године, захтевајући самостално вршење родитељског права над дететом које се налазило код њега.

Општински суд у Сомбору је 2004. године обуставио поступак извршења пресуде од 21. фебруара 2001. године до окончања поменутог поступка за преиспитивање одлуке суда о поверавању детета.

Током 2008. године Општински суд у Сомбору усвојио је захтев бившег супруга подноситељке и доделио му самостално вршење родитељског права над дететом које се налазило код њега. Ова пресуда укинута је у поступку по жалби подноситељке, али је у поновљеном поступку, 2008. године, Општински суд у Сомбору донео идентичну пресуду. Накнадни правни лекови које је подноситељка користила остали су без успеха, а коначну одлуку донео је Врховни суд у септембру 2009. године.

Извршни поступак покренут 2004. године ради извршења пресуде Општинског суда у Сомбору од 21. фебруара 2001. године обустављен је у јуну 2009. године.

Након доношења пресуде којом је дете поверено оцу 2008. године, подноситељка није била у могућности да успостави квалитетан контакт са сином – виђања су трајала највише два до три сата, а дечак је посећивао мајку само неколико пута годишње.

Бивши супруг подноситељке, у чију корист је Општински суд у Сомбору одредио самостално вршење родитељског права, био је правноснажно осуђен за отмицу детета од стране истог суда, и изречена му је казна затвора у трајању од шест месеци, условно три године.

Уставни суд је делимично одбио а делимично одбацио уставну жалбу подноситељке коју је поднела због прекомерног трајања две групе поступака за утврђивање вршења родитељског права, пропуста државе да јој обезбеди одржавање личних односа са дететом које се налазило код оца, као и пропуста државе да јој омогући да врши своја родитељска права у периоду између 1998. и 2009. године.

Одлуком Уставног суда од 14. јула 2011. године притужбе подноситељке на дужину и правичност поступка за утврђивање вршења родитељског права одбијене су као неосноване, док су њене тврдње о повреди њених родитељских права одбачене јер „није навела уставнавноправне разлоге за тврдњу о повреди тих права“.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је изнела притужбе на основу члана 8. Конвенције које су се састојале у томе да државни органи нису успели да јој обезбеде одржавање личних односа са својим сином, као и да изврше пресуду Општинског суда у Сомбору од 21. фебруара 2001. године која је била донета у њену корист, што је на крају довело до усвајања нове пресуде којом је вршење родитељског права над њеним сином поверено њеном бившем супругу.

ОДЛУКА СУДА

Допуштеност

У погледу допуштености, Суд је најпре разматрао компатибилност представке ratione temporis, с обзиром на чињеницу да се део догађаја на које се подноситељка притуживала одиграо пре ступања Конвенције на снагу у односу на Републику Србију, 3. марта 2004. године.

Узевши у обзир све околности случаја и контекст притужби које је подноситељка изнела, Суд је одлучио да узме у обзир све релевантне догађаје пре тог датума, позивајући се на случај Милановић против Србије, број 44614/07, став 78.

Основаност

Суд је најпре истакао основна начела која важе у погледу члана 8. Конвенције када су у питању односи родитеља и деце.

Обострано уживање родитеља и детета у заједничком друштву представља основни елемент „породичног живота” у смислу члана 8. Конвенције. Дужност је правосудних органа, у случајевима који се тичу односа неког лица са његовим или њеним дететом, да покажу изузетну ревност, јер  проток времена може довести до ризика од de facto решавања ствари.

У случају подноситељке, Суд је утврдио су национални правосудни органи пропустили да испуне своју обавезу да делују брзо и покажу изузетну ревност која је била потребна. Испитивање предмета, које је трајало преко 10 година, од чега 5 година потпада под надлежност Суда ratione temporis, резултирало је de facto утврђивањем ствари и спречило је подноситељку да развије смислен однос са својим сином.

Суд је посебно истакао да је задатак државних органа био отежан услед лоших односа у породици, али да та околност сама по себи не може ослободити власти од њихових обавеза у складу са чланом 8. Конвенције. Чињеница је да домаће власти годинама нису предузимале довољно делотворне мере као одговор на опструктивно понашање бившег супруга подноситељке, нити су довољно радиле на постизању помирења сукобљених интереса страна у спору. Такво поступање државних органа не може се сматрати адекватним одговором на ургентност ситуације.

Самим тим, Суд је закључио да су српске власти пропустиле да предузму све неопходне кораке, који су се разумно могли очекивати у датим околностима, да обезбеде делотворно уживање родитељских права подноситељки или да на било који други начин омогуће њено поновно спајање са њеним сином.

Сходно томе, Суд је утврдио повреду члана 8. став 1. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ ( члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подноситељки исплати износ од 4,000 EUR на име накнаде нематеријалне штете и износ од 2,500 EUR на име трошкова поступка.