Костић против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 11. јуна 2024. године донео, а 2. јула исте године објавио пресуду у предмету Костић против Србије, број 31530/20.
Пресуду је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на неспровођење права подносиоца на контакт са његовим сином, како је утврђено правоснажном пресудом из 2009. године (повреда права из члана 8. Конвенције). Суд је подржао оцену Уставног суда да су надлежни домаћи органи пропустили да реагују брзо и на одговарајући начин у случају подносиоца, али је такође закључио да се висина накнаде коју је Уставни суд досудио на име накнаде нематеријалне штете коју је подносилац претрпео (ЕУР 1.200) не може сматрати одговарајућом и довољном. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац је отац детета рођеног 2003. године. Заједнички живот подносиоца и мајке детета престао је 2009. године.
Општински суд у Великој Плани (у даљем тексту: Општински суд) донео је 20. фебруара 2009. године пресуду којом је одређено да дете живи са мајком, а да отац (подносилац) са дететом периодично проводи време према унапред утврђеном распореду. Налог за извршење поменуте пресуде издат је 15. јуна 2009. године.
Мајка подносиочевог детета је ускраћивала подносиоцу одржавање контакта са дететом. Подносилац се овим поводом обраћао Општинском суду кроз 6 поднесака у периоду од 6. јула 2009. до 22. марта 2010. године, при чему је у некима од наведених поднесака, поред омогућавања контакта са дететом, тражио и да мајка детета буде новчано кажњена због свог поступања.
У периоду од 11. новембра 2010. до 10. октобра 2013. године Центар за социјални рад доставио је четири извештаја Општинском суду, указујући на то да мајка детета омета контакт између детета и подносиоца, предлажући да Општински суд настави са извршењем налога зарад остваривања права подносиоца.
Општински суд је мајци подносиочевог детета изрекао четири новчане казне у периоду од 25. маја 2010. до 14. јула 2014. године. Поменуте пресуде извршене су 2014. године.
Подносилац је остварио контакт са дететом у неколико наврата у периоду од маја 2014. до децембра 2015. године.
На рочишту од 19. априла 2016. године, дете (у том тренутку узраста 13 година) изјавило је да нема намеру да одржава контакт са оцем (подносиоцем).
Извршни поступак је обустављен 6. априла 2017. године.
Уставни суд је 28. новембра 2019. године донео одлуку којом је утврдио да је подносиоцу повређено право родитеља и право на суђење у разумном року, те му је досудио износ од 1.200,00 евра на име накнаде нематеријалне штете због претрпљене повреде права (родитеља) на контакт и због прекомерног трајања извршног поступка.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је поднео представку Суду 30. јуна 2020. године.
Подносилац се у представци притуживао на повреду права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), јер је услед неблаговременог и неодговарајућег поступања домаћих органа био лишен правилног контакта са својим дететом, а самим тим и ефективног остварења својих родитељских права.
ОДЛУКА СУДА
Суд је заузео став да се висина накнаде нематеријалне штете досуђене на домаћем нивоу не може сматрати одговарајућом и довољном за уклањање статуса жртве подносиоца, будући да је знатно нижа од оне коју Суд уобичајено досуђује у сличним предметима против Србије.
Следствено, Суд је утврдио повреду члана 8. Конвенције.
ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)
Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу исплати износ од 3.300,00 евра на име накнаде нематеријалне штете.