Крста ГИГИЋ и Милка ГИГИЋ
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 14. маја 2024 године донео, а 6. јуна 2024. године објавио одлуку у предмету Крста Гигић и Милка Гигић против Србије, број 27722/17.
Одлуку је једногласно донео трочлани Одбор.
Предмет је Републици Србији комунициран као случај од утицаја (impact case).
|
Предмет се односи на притужбе подносилаца да су им повређена права на правично суђење, на поштовање приватног и породичног живота, те права на слободу мисли, савести и вероисповести, јер им је одбијен тужбени захтев ради накнаде нематеријалне штете за претрпљени душевни бол због уклањања спомен обележја њихове покојне ћерке с образложењем да није реч о облику штете за који се може признати новчана накнада према одредбама члана 200. Закона о облигационим односима. Ово образложење било је резултат погрешне примене поменуте законске одредбе, будући да је право на пијетет обухваћено правом на достојанство личности, те да се за његову повреду може захтевати накнада нематеријалне штете[1]. Суд је прихватио пријатељско поравнање, ex gratia, које су стране у спору потписале, те је представку скинуо са своје листе предмета. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносиоци су покренули парнични поступак ради накнаде штете против П.Г. због тога што је оштетио и уклонио надгробни споменик њихове покојне ћерке. Тужени је претходно у кривичном поступку оглашен кривим због извршења кривичног дела повреде гроба и изречена му је условна осуда.
Пресудом Основног суда у Шапцу тужени je обавезан да подносиоцима на име накнаде нематеријалне штете за претрпљени душевни бол због уклањања спомен обележја њихове покојне ћерке исплати износ од по 70.000,00 динара, као и да им накнади трошкове поступка.
Након жалбе туженог, Виши суд у Шапцу је преиначио првостепену пресуду тако што је одбио тужбене захтеве подносилаца уз образложење да накнада нематеријалне штете за претрпљени душевни бол због уклањања надгробног споменика „није облик нематеријалне штете за коју се може признати новчана накнада према одредбама члана 200. Закона о облигационим односима“.
Подносиоци су против другостепене пресуде поднели Уставном суду уставну жалбу због повреде права на достојанство и слободан развој личности, права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на правично суђење и слободе обављања верских обреда из члана 23, 25, 32. став 1. и 43. Устава Републике Србије, као и права на поштованье приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције. Уставни суд је њихову уставну жалбу одбацио.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносиоци су поднели представку Суду 11. априла 2017. године.
Подносиоци су се у представци притуживали на повреде права на правично суђење из члана 6. стaв 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције и права на слободу мисли, савести и вероисповести из члана 9. Конвенције, јер је другостепени суд одбио да им призна право на накнаду нематеријалне штете.
ОДЛУКА СУДА
Након што су стране у поступку потписале пријатељко поравнање (ex gratia) којим су се подносиоци сложили да се одрекну било којих даљих потраживања против Републике Србије у погледу чињеница које су довеле до подношења ове представке, а Република Србија обавезала да подносиоцима на име било какве нематеријалне штете, трошкова и издатака плати солидарно износ од 4.500 евра (ЕУР), те да обавести домаће судове о закључењу пријатељског поравнања у овом случају и да им достави домаћу судску праксу о правилној примени члана 200. Закона о облигационим односима у погледу захтева за накнаду нематеријалне штете у сличним околностима, Суд је, у складу са чланом 39. Конвенције, скинуо представку са своје листе предмета.
[1] видети, поред осталог, пресуду Апелационог суда у Београду Гж3. 1/2018 и пресуду Врховног касационог суда Рев. 4687/2020