Наташа Рајковић против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 3. септембра 2024. године донео, а 26. септембра исте године објавио одлуку у предмету Наташа Рајковић против Србије, број 34505/16.
Одлуку је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на наводно непружање адекватне медицинске помоћи лицу лишеном слободе које је преминуло приликом издржавања казне затвора у затворској амбуланти. Подноситељка се притуживала да је смрт њеног супруга узрокована медицинском непажњом и погрешно постављеном дијагнозом. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Наиме, 27. јуна 2006. године, док се налазио на одобреном одсуству из КПЗ Ниш где је издржавао казну затвора, супругу подноситељке је позлило, након чега је примљен на Клинику за неурологију у Нишу где је провео 20 дана. У отпусној листи наложена је контрола ОРЛ специјалисте у року од 30 дана. Супруг подноситељке је 1. септембра 2009. године упућен код неуролога, али не и код ОРЛ специјалисте. У току поподнева, након што му је поново позлило, смештен је у затворску болницу. У току ноћи поново му је позлило, а у јутарњим сатима 2. септембра 2009. године је преминуо.
Дана 3. септембра 2009. године Институт за форензичку медицину саставио је извештај о обдукцији, према којем је узрок смрти престанак дисања и срчаног рада услед упале плућа, којој је потенцијално допринео бенигни тумор грудне жлезде (редак тумор који није откривен пре смрти вероватно услед недостатка препознатљивих симптома и недостатка кооперације болесника при испитивањима). На основу наведеног извештаја, Више јавно тужилаштво и полицијска управа у Нишу закључили су да је смрт супруга подноситељке била изазвана природним узроцима, те да не постоји потреба за отварањем истраге.
Основни суд у Нишу је 31. октобра 2012. године одбио тужбени захтев подноситељке и њене породице, закључивши да смрт њеног супруга није наступила услед грешке или пропуста лекара. Овај став је потврдио и Апелациони суд у Нишу 2. априла 2013. године
Подноситељка је са породицом 17. маја 2013. године поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу сматрајући да је оспореном пресудом повређено право на образложену судску одлуку.
Уставни суд је уставну жалбу одбацио оценивши да су наводи подноситељке и њене породице, у контексту околности случаја, очигледно неосновани.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подноситељка је представку Суду поднела 10. јуна 2016. године.
Притуживала се на повреду права на правично суђење из члана 6. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и на повреду права на делотворан правни лек из члана 13. Конвенције, јер је њен захтев за накнаду штете одбијен од стране домаћих судова.
Суд је одлучио да случај испитује искључиво у погледу потенцијалне повреде права на живот из члана 2. Конвенције.
ОДЛУКА СУДА
Суд је истакао да подноситељка није тврдила, нити на било који начин наговестила, да је њен супруг намерно убијен од стране лекара који је требало о њему да се старају. Узимајући у обзир неколико стручних мишљења, закључио је да су власти учиниле све што се разумно могло очекивати, у доброј вери и на време, како би спречили смрт супруга подноситељке, те да није било узрочно-последичне везе између медицинске неге пружене супругу подноситељке и његове смрти.
Суд је даље истакао да у случају када повреда права на живот није учињена намерно, обавеза државе у погледу пружања заштите кроз судски систем задовољава се и могућношћу парничног поступка.
Будући да је подноситељка имала на располагању, и искористила, могућност покретања парничног поступка у коме је активно учествовала искористивши сва процесна права, те да су домаћи судови свестрано размотрили њен тужбени захтев и детаљно испитали ток лечења њеног супруга, Суд је закључио да је позитивна обавеза државе према члану 2. Конвенције испуњена, упркос неповољном резултату поступка по подноситељку.
Узимајући у обзир све наведено, Суд је представку прогласио очигледно неоснованом и одбацио је у склад са чланом 35. ст. 3 (а) и 4 Конвенције.