Рада ПЕТРОВИЋ
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 15. октобра 2024. године донео, а 7. новембра исте године објавио одлуку у предмету Рада Петровић против Србије, број 7861/23.
Одлуку је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на оправданост и дужину трајања притвора подносиоца који је у релевантно време био малолетан. Подносилац се притуживао да му је притвор неосновано одређен, да није разматрана могућност примене блажих мера, да нису дати довољни разлози за наводну опасност од утицаја на сведоке, да поступајући судови нису поступали по стандарду нарочите хитности, као и да је као млађи малолетник био притворен заједно са одраслим лицима. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац је током 2019. године провео 29 дана у притвору, под сумњом да је силовао малолетно лице са менталним поремећајем. У том тренутку подносилац је имао 15 година.
Притвор је подносиоцу био одређен због постојања особитих околности које су указивале да ће ометати поступак утицајем на сведоке. У конкретном случају, било је потребно саслушати малолетну оштећену, затим њену хранитељку, као и пунолетног саучесника против кога се водио одвојени поступак.
Дан након што је оштећена саслушана, подносилац је пуштен на слободу.
Против решења о одређивању притвора, подносилац је Уставном суду поднео уставну жалбу (накнадно допуњену) због повреде права на слободу и безбедност. Ни у уставној жалби, нити у њеној допуни, подносилац се није, ни изричито нити прећутно, притуживао на чињеницу да је у притвору боравио са пунолетним лицима, нити се притуживао на услове у притвору.
Уставни суд је уставну жалбу подносиоца одбио као неосновану, посебно истакавши, поред осталог, да је и малолетној оштећеној пружена адекватна заштита будући да му је притвор одређен како не би утицао и на њу, уз констатацију да је надлежни суд (Виши суд у Зрењанину) приликом одређивања притвора узео у обзир њихове међусобне односе, чињеницу да заједно бораве у истом смештају, као и страх и обзир према ономе о чему треба сведочити, због чега би присуство подносиоца на слободи могло утицати на слободну вољу сведока. Уставни суд је посебно указао да је у време одређивања притвора подносилац био осумњичен за тежи облик кривичног дела силовање и да је неспорно да такво кривично дело оставља тешке последице на жртву, а нарочито на малолетну жртву.
Кривични поступак против подносиоца је касније обустављен на предлог јавног тужиоца.
Подносилац је потом поднео тужбу ради накнаде штете због неоснованог притвора којом је тражио да му се на име накнаде нематеријалне штете услед неоснованог лишења слободе исплати износ од 90.000 динара (приближно 770 евра). У тужби је посебно истакао и да је био притворен са пунолетним лицима. Тужбени захтев подносиоца је у потпуности правноснажно усвојен, са посебним освртом на наводе да је током трајања мере притвора био у просторији са пунолетним лицима.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је представку Суду поднео 8. фебруара 2023. године.
У представци се притуживао на повреду права на слободу и безбедност из члана 5. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), тврдећи да је у притвору био претерано дуго и да исти није био заснован на релевантним и довољним разлозима.
Суд је проценио да је представку прикладније испитивати у оквиру члана 5. став 3. Конвенције.
ОДЛУКА СУДА
Суд је утврдио да се подносилац у притвору налазио 29 дана, да је притвор био заснован на ризику да би могао да утиче на сведоке, посебно на жртву на чијем сведочењу су се заснивале оптужбе против њега, као и да му је притвор укинут један дан након што је оштећена саслушана.
Услед природе предметног кривичног дела за које се подносилац сумњичио, као и посебне рањивости жртве, Суд је оценио да је одлука домаћих судова да подносиоцу одреде притвор била оправдана.
Такође, Суд је истакао да су домаћи органи пружили релевантне и довољне разлоге за одређивање притвора, као и да његово трајање није било неразумно.
Самим тим, Суд је оценио да је овај део представке очигледно неоснован, те да мора бити одбачен у складу са чланом 35. став 3. (а) и 4. Конвенције.
У подгледу притужби подносиоца да је током трајања притвора као малолетник био смештен са пунолетним лицима, Суд је утврдио да подносилац те притужбе није ни експлицитно, нити суштински, изнео у својој уставној жалби.
Самим тим, Суд је оценио да је приговор Владе о неисцрпљивању домаћих правних средстава у погледу овог дела представке основан. Следећи наведено, Суд је оценио да овај део представке мора бити одбачен у складу са чланом 35. став 4. Конвенције.