С.Е. против Србије
Приказ пресуде у предмету С.Е. против Србије, број 61365/16
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) je 11. јула 2023. године објавио пресуду у предмету С.Е. против Србије којом је утврдио повреду слободе кретања из члана 2. Протокола број 4. уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).
Пресуду је једногласно донело Веће од 7 судија.
|
Предмет се односи на притужбу подносиоца да није могао да путује ван Србије много година јер му је сиријски пасош истекао, а српске власти су одбиле његов захтев за путну исправу за избеглице. Конкретно, постојала је правна празнина с обзиром на то надлежни министри унутрашњих послова нису донели прописе који уређују садржај и дизајн путне исправе за избеглице од 2008. године, упркос томе што то захтева Закон о азилу.
|
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац представке(у даљем тексту: подносилац), господин С.Е., држављанин је Сирије, рођен 1987. године и живео је у Београду од 2014. до 2022. године. Статус избеглице добио је 2015. године када му је усвојен захтев за азил, односно признато право на уточиште због његових политичких активности у држави порекла и општег стања несигурности узрокованог оружаним сукобом и распрострањеним насиљем.
Подносилац се притуживао на повреду слободе кретања, јер су домаћи органи одбили његов захтев за издавање путне исправе за избеглице.
ОДЛУКА СУДА
Суд је најпре испитао прихватљивост изнетих притужби због наводне повреде слободе кретања.
Аргумент тужене Републике Србије да одбијање подносиочевог захтева за издавање путне исправе за избеглице није последица неке рестриктивне мере државних органа како би му се забранио излазак из Србије, није прихваћен од стране Суда. Упркос томе што је подносиоцу домаћим законом признато такво право, домаћи органи су одбили његов захтев за издавање путне исправе за избеглице јер одговарајући подзаконски акт још није био донет. У том смилу, Суд је нашао да подносилац није могао да напусти територију Републике Србије без валидне путне исправе, тако да су његове притужбе због повреде слободе кретања ratione materia спојиве са одредбама Конвенције.
У контексту разматрања основаности тврдњи о повреди слободе кретања из члана 2. Протокола 4 уз Конвенцију, Суд је посветио нарочиту пажњу аргументима тужене Републике Србије да је подносилац сво време био у могућности да се обрати држави порекла, Сирији, ради издавања нове путне исправе и на тај начин законито напусти српску територију, што је на крају и урадио у току 2022. године. Наиме, Суд није уважио овакве аргументе тужене ценећи да би било у супротности са међународним обавезама државе и начелом владавине права када би услед одбијања захтева за издавање путне исправе подносилац био упућен да се обрати својој држави порекла коју је напустио због страха од прогона. Подносиоцу је у оквиру српског правног система признато право на уточиште, односно утврђено је да је његов страх од прогона основан, као и да због тог страха подносилац није могао или није хтео да искористи заштиту своје државе порекла. Чињеница да је након седам година проведених у стању несигурности и правном вакуму на српској територији, подносилац „невољно“ одлучио да преузме ризик тражећи од сиријских власти да му издају националну путну исправу, не може ослободити тужену државу од њених обавеза на основу члана 2. става 2. Протокола 4 уз Конвенцију, нити може утицати на закључак Суда да су се српске власти умешале у право подносиоца да слободно напусти њену територију.
Даље, Суд је констатовао да је неактивност законодавца трајала доста дуго, те да домаће власти нису показале да су уложиле било какав напор да поступе у складу са начелом владавине права и предузму одговарајуће регулаторне и оперативне мере за спровођење домаћег закона како би се подносиоцу, као и сваком другом појединцу у сличној ситуацији, омогућило да приступи поступку подношења захтева за издавање путне исправе за избеглице. Овакав системски пропуст довео је до тога да читав појам делотворног права избеглице да напусти српску територију је постао илузоран. Домаћи органи су остали пасивни иако су били суочени са захтевима подносиоца за издавање путне исправе за избеглице, чак и након што је Европски суд 2018. године обавестио тужену државу о овој представци. Суд сматра да је на овај начин подносилац доведен у стање неизвесности и приморан да на крају ризикује и захетва пасош од сиријских власти.
ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)
Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцу исплати износ од 3.500,00 евра на име наканде нематеријалне штете, у динарској противвредности, у року од три месеца од правоснажности пресуде.