Стефановић и Банковић против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 15. октобра 2024. године донео, а 5. новембра исте године објавио пресуду у предмету Стефановић и Банковић против Србије, бр. 21784/16 и 21826/16.

Пресуду је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Предмет Стефановић против Србије

Подносилац представке је 2007. године рањен ватреним оружјем у пословници „Панонске банке“ АД Нови Сад док су два младића покушавала да опљачкају пословницу. По правноснажности кривичних пресуда против двојице извршилаца, подносилац је покренуо парнични поступак против правног наследника наведене банке („Banca Intesa“ АД Нови Сад), тврдећи да је банка одговорна за нематеријалну штету коју је претрпео.

Основни суд у Новом Саду је делимично усвојио тужбени захтев подносиоца, али је по жалби тужене Апелациони суд у Новом Саду ту пресуду укинуо и вратио предмет на поновно суђење.

У поновљеном поступку, Основни суд у Новом Саду је пресудом П. 8429/2011 од 29. марта 2012. године опет одлучио у корист подносиоца, а поступивши у складу са налозима другостепеног суда. Ову пресуду је потврдио Апелациони суд у Новом Саду, пресудом Гж. 2343/2012 од 13. јуна 2012. године.

„Banca Intesa“ је против првостепене и другостепене пресуде поднела уставну жалбу којом је тражила од Уставног суда да наведене пресуде поништи и утврди повреду права на правично суђење.

Уставни суд је 23. априла 2015. године донео одлуку Уж. 5988/2012 којом је усвојио уставну жалбу, поништио је наведену пресуду Апелационог суда у Новом Саду и одредио да исти суд  поново одлучи о предметној жалби.

После Одлуке Уставног суда, Апелациони суд у Новом Саду је, без отварања главне расправе, донео пресуду Гж. 1384/2015 којом је усвојио жалбу туженог и преиначио првостепену пресуду тако што је одбио тужбени захтев и обавезао тужиоца (овде подносиоца) да накнади трошкове поступка.

Предмет Банковић против Србије

Преци подноситељке стекли су 1959. године право на коришћење парцеле национализованог неразвијеног грађевинског земљишта, али наведено право нису завели у Катастру непокретности, те је титулар права остао непромењен, а на његово место касније ступио наследник.

Подноситељка је 2008. године покренула парнични поступак против наследника првобитног титулара права на коришћење земљишта и против Републике Србије, тражећи признавање сопственог права на коришћење земљишта.

Наследник првобитног титулара права постао је власник земљишта 2009. године у складу са Законом о планирању и изградњи.

Први основни суд у Београду је 20. јуна 2012. године донео пресуду П. 10945/2011 којом је одбио тужбени захтев подноситељке у целости. Апелациони суд у Београду је 29. новембра 2012. године донео пресуду Гж. 7936/12 којом је преиначиопрвостепену пресуду, те је утврдио да је подноситељка стекла право коришћења иза својих правних претходника што су тужене дужне да признају и трпе, а да се подноситељка може уписати као носилац права коришћења у јавним књигама на предметној парцели. Следствено, Републички геодетски завод је дозволио упис права коришћења, као и конверзију права коришћења у право својине у корист подноситељке.

Незадовољан исходом парничног поступка, друготужени је Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду.

Уставни суд је одлуком Уж-1453/2013 од 10. децембра 2015. године утврдио да је учињена повреда права на правично суђење на штету друготуженог, те је поништио предметну другостепену пресуду  и наложио Апелационом суду у Београду да донесе нову одлуку о жалби изјављеној против првостепене пресуде. Уставни суд о овом поступку није обавестио подноситељку представке.

Поступајући по налогу Уставног суда из Одлуке од 10. децембра 2015. године Апелациони суд у Београду је донео нову пресуду Гж. 1599/16 од 2. фебруара 2017. године којом је одбио жалбу подноситељке и потврдио пресуду Првог основног суда у Београду П. 10945/2011 од 20. јуна 2012.

Подноситељка је поднела уставну жалбу коју је Уставни суд одбацио 30. новембра 2021. године.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су се у представкама притуживали на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције, јер су услед необавештавања од стране Уставног суда о поднетим уставним жалбама против пресуда којима су им призната одређена права, остали без могућности да учествују у поступку пред Уставним судом и заштите сопствене правне интересе.

Република Србија је тврдила да се поступак пред Уставним судом посматра као једностраначки поступак, те да као такав не подлеже обавези обезбеђивања принципа једнакости оружја. Такође, указала је и на непостојање одредбе домаћег законодавства која би захтевала да Уставни суд о поднетој уставној жалби обавести лице на које се односи побијани правни акт, као и на непостојање такве праксе Уставног суда.

ОДЛУКА СУДА

Суд је заузео став да одсуство праксе или одредбе домаћег законодавства која би установила обавезу Уставног суда да обавести о поднетој уставној жалби у оваквим случајевима, не чини наведену праксу усклађеном са стандардима Конвенције.

Следствено, Суд је утврдио повреду члана 6. став 1. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцима исплати износ од по 1.000,00 евра на име накнаде нематеријалне штете.