Христо КРУШАРСКИ
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 15. октобра 2024. године донео, а 7. новембра исте године објавио одлуку у предмету Христо Крушарски против Србије, број 33805/20.
Одлуку је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на грађанску тужбу због повреде части и угледа коју је подносилац поднео због изјава локалног политичара на конференцији за штампу у вези са наводном „коруптивном пословном праксом“ подносиоца. Грађански судови су пресудили у корист подносиоца и досудили су му накнаду за претрпљену нематеријалну штету и одредили да свака странка сноси своје трошкове поступка. Износ трошкова поступка које је подносилац требало да плати био је вишеструко виши од износа који је добио на име накнаде нематеријалне штете. Подносилац се притуживао јер је морао да плати трошкове који су били већи од износа који му је био досуђен на име накнаде нематеријалне штете, јер је пракса домаћих судова била неуједначена у вези са висином досуђених износа на име нематеријалне штете у упоредивим предметима, јер образложење судских одлука у његовом случају није било адекватно и јер је остао жртва повреде права на заштиту части и угледа услед неефикасне заштите коју су му пружили домаћи органи. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац је у периоду од 2009. до 2011. године био генерални директор компаније Trayal Corporation.
Дана 28. новембра 2013. године, на конференцији за новинаре, локални политичар је изјавио да је у предузећу „Трајал корпорација“ из Крушевца, у време када је подносилац био генерални директор, било низ злоупотреба у пословању услед чега је предметно предузеће оштећено, као и да је подносилац учествовао у појединим пословним махинацијама.
Сматрајући да су му услед изнетих неистина повређени част и углед, подносилац је против локалног политичара у децембру месецу 2013. године поднео тужбу у којој је тражио новчану накнаду нематеријалне штете у износу од 300.000 динара. Тражени износ је током поступка определио на 150.000 динара.
Основни суд у Крушевцу је, у поновном поступку, 19. јануара 2017. године донео пресуду П. 3600/15 којом је делимично усвојио тужбени захтев подносиоца, обавезао туженог да подносиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа исплати износ ид 75.000 динара са законском затезном каматом, те је одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Виши суд у Крушевцу је 31. августа 2017. године, пресудом Гж. 997/17, преиначио првостепену пресуду тако што је обавезао туженог да подносиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа исплати износ ид 35.000 динара са законском затезном каматом, док је у погледу трошкова поступка првостепену пресуду потврдио.
Уставни суд је 21. маја 2020. године донео решење Уж-8077/2017 којим је одбацио уставну жалбу подносиоца нашавши да нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је представку Суду поднео 21. јула 2020. године.
У представци се притуживао на повреду права на правично суђење, права на поштовање приватног и породичног живота, права на делотворни правни лек и права на имовину из чл. 6, 8. и 13. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту Конвенција) и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.
ОДЛУКА СУДА
Суд је констатовао да су домаћи судови делимично усвојили тужбени захтев подносиоца сматрајући да су му појединим изјавама туженог повређени част и углед и да су му досудили накнаду на име нематеријалне штете. Такође, Суд је констатовао да је одлука да подносилац сноси своје трошкове поступка донета јер он није исте поткрепио доказима и јер је његов тужбени захтев делимично усвојен.
Следом наведеног, Суд је оценио да је заштита која је подносиоцу пружена на домаћем нивоу била ефикасна и довољна у погледу позитивних обавеза државе, као и да је одлука о трошковима била разумна и сразмерна, те да подносилац није био лишен права из члана 8. Конвенције.
Такође, Суд је оценио да ни остатак притужби подносиоца према чл. 6. и 13. Конвенције и члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, не указују на било какву повреду права и слобода садржаних у Конвенцији или њеним Протоколима.
Стога је Суд донео одлуку да представку подносица одбаци као очигледно неосновану, у складу са чланом 35. став 3. (а) и 4. Конвенције.