Приказ одлуке у предмету Љубинка МИК и Светлана ЈОВАНОВИЋ против Србије, представке бр. 9291/14 и 63798/14

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 23. марта 2021. године донео, а 15. априла 2021. године објавио одлуку у предмету Љубинка МИК и Светлана ЈОВАНОВИЋ против Србије.

Одлуку је једногласно донело седмочлано Веће.

Наведеном одлуком је Суд одлучио да са своје листе предмета скине две представке против Републике Србије у вези са статусом новорођене деце, подноситељки госпођа Љубинке Мик и Светлане Јовановић, за коју се сумња да су нестала у државним породилиштима 1980-тих година.

Од 2013. године, када је усвојена пресуда у предмету Зорица Јовановић против Србије, Суд је први пут одлучио да скине са своје листе предмета сличне представке.

Чињенично стање из одлуке

Подноситељке представки, које су се породиле 1980-их у државним болницама, обавештене су да су им бебе умрле, али им није дата прилика да виде њихова тела, нити им је речено где су сахрањена. Оне су 2002. године, чувши кроз медије за многе сличне случајеве, почеле да сумњају у то шта се заиста догодило са њиховим бебама. Обраћале су се разним државним органима покушавајући да сазнају више, а подносиле су и многе кривичне пријаве, тврдећи да су њихова деца још увек могла да буду жива и да су им незаконито одузета. Кривичне пријаве су одбациване, јер је до тада застарело гоњење за предметна кривична дела.

Притужбе подноситељки Суду

У представкама које су поднете Суду, подноситељке су се притуживале да су њихова деца била, или могла бити отета и незаконито усвојена од стране друге породице. Истицицале су да имају право да сазнају истину о судбини своје деце и тврдиле су да у том погледу нису имале на располагању делотворан домаћи правни лек.

Оцена Суда

Суд је 2013. донео „водећу пресуду“ у вези са питањима која су у основи истоветна или веома слична онима која су подноситељке покренуле у овом случају, утврдивши, поред осталог, кршење права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8 Конвенције (пресуда Зорица Јовановић против Србије). Суд је, на основу члана 46. Конвенције, обавезао Републику Србију да, у року од годину дана од дана правноснажности пресуде, предузме све одговарајуће мере, по могућству доношењем lex specialis-а, како би осигурало успостављање механизма чији је циљ пружање индивидуалног обештећења свим родитељима у ситуацији која је истоветна или врло слична оној у којој се налазила подноситељка Зорица Јовановић.

Суд је у Одлуци, пре свега, констатовао да је Народна скупштина у фебруару 2020. године донела Закон о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта у Републици Србији (тзв. Закон о спровођењу случаја Зорице Јовановић) и да је овај Закон усвојен након знатног одлагања. Међутим, Суд је прихватио тврдњу Владе да су питања која је требало уредити врло осетљива и сложена.

Суд је даље констатовао да Закон о спровођењу случаја Зорице Јовановић прописује:

 - судске и вансудске поступке за решавање питања са којима су се суочиле подноситељке и друга лица, те да је циљ Закона да се открије истина о деци за коју се сумња да су нестала из породилишта у Републици Србији;

- систем у коме домаћи судови приликом утврђивања чињеница имајују овлашћење да истражују и прибављају доказе не само на захтев подносилаца предлога, већ и proprio motu, те да досуђују накнаду штете где је то прикладно – Суд је потом детаљно у Одлуци изнео садржину Закона нагласивши: да поступак пред судом могу, поред родитеља, покренути и друге заинтересоване стране, попут омбудсмана или било које особе која сумња у своје порекло; да су сви подносиоци предлога ослобођени плаћања судских такси и да имају право на правну помоћ; да је рок за подношење предлога од шест месеци, накнадно продужен због КОВИД-19 пандемије, разуман;

 - систем у коме посебно утановљена Комисија има широка овлашћења у спровођењу истраге, прикупљању доказа и извештавању, а чије чланове већински чине представници регистрованих удружења родитеља који се баве питањем несталих беба, што пружа гаранције о независности овог тела, упркос улози Владе у поступку именовања и званичном статусу преосталих чланова Комисије.

Коначно, Суд је констатовао да је током 2020. године спроведена опсежна обука судија за поступање у предметима „несталих беба“ и да су до јула 2020. године именовани сви чланови Комисије, као и да је Влада у својим акционим плановима од новембра 2020. и јануара 2021. године обавестила Комитет министара Савета Европе о свим предузетим мерама у поступку извршења пресуде Зорица Јовановић уз достављање статистичких података о броју поднетих предлога по предметном Закону.

Суд је, полазећи од свега претходно изнетог, а имајући у виду да су сâме подноситељке госпође Мик и Јовановић пред надлежним домаћим судовима покренуле поступке у складу са предметним Законом, закључио да више није оправдано да настави са испитивањем њихових представки.

Иако успостављање и функционисање базе података ДНК тек треба да се у потпуности спроведе, Суд је закључио да не постоје посебни разлози у погледу поштовања људских права који би захтевали да се настави са испитивањем овог предмета.