Presude/odluke i izvršenje

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 4. aprila doneo, a 25. aprila 2024. godine objavio odluku u predmetu Borislava Poštić protiv Srbije, broj 44173/16. Odluku je doneo tročlani Odbor. Predmet se odnosi na pritužbu podnositeljke da nije uspela da ostvari pravo na porodičnu invalidninu nakon smrti svog supruga, nastalu tokom ratnih dejstava u Republici Hrvatskoj, iako su domaći

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 7. marta doneo, a 28. marta 2024. godine objavio odluku u predmetu Perišić protiv Srbije (broj 8648/21). Odluku je doneo tročlani Odbor. Podnositeljka se u predstavci prituživala na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Konvencije, zbog odloženog izvršenja domaće odluke. Vlada je iznela tvrdnje da podnositeljka nije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 13. februara doneo, a 5. marta 2024. godine objavio presudu u predmetu Boškoćević protiv Srbije, broj 37364/10, kojom je utvrdio povredu prava na pojedinačnu predstavku iz člana 34. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), dok je pritužbe po članu 6. stav 1. Konvencije odbacio zbog neiscrpljivanja

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. marta doneo, a 28. marta 2024. godine objavio odluku u predmetu Momčilović protiv Srbije (broj 44530/18). Odluku je doneo tročlani Odbor. Predmet se odnosi na pitanje povrede prava na život iz člana 2. Konvencije, u kontekstu pozitivne obaveze države da sprovede delotvornu istragu o smrti majke podnositeljke predstavke koja je navodno

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 16. januara 2024. doneo, a 6. februara 2024. godine objavio presudu u predmetu Đurić protiv Srbije, broj 24989/17, kojom je utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). Presudu je jednoglasno donelo Veće od 7 sudija. Predmet se odnosi na pritužbu podnosioca da

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 1. februara doneo, a 22. februara 2024. godine objavio odluku u predmetu Marjanović i 6 dr. protiv Srbije. Odluku je doneo tročlani Odbor Suda. Podnosioci su se u predstavkama prituživali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), kao i na

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 23. januara doneo, a 15. februara 2024. objavio odluku u predmetu Čedomir Beljić i Miroljub Milinković i dr. protiv Srbije, br. 3000/16 i 7189/16, kojom je predstavke proglasio nedopuštenim. Odluku je jednoglasno donelo Veće od 7 sudija. Predmet se odnosi na pitanje povrede prava na pravično suđenje, na poštovanje privatnog i porodičnog

Предмет се односи на на правичност кривичног поступка (прихватљивост доказа) у којем је кривица подноситељке утврђена искључиво на основу препознавање од стране жртве на главном претресу након што је полиција жртви већ показала само фотографије подноситељке и ничије више, и након што је жртва видела подноситељку у својству окривљене у судници. Суд је оценио да домаћи судови нису испоштовали два основна захтева кривичног права: (а) да је на тужилаштву да докаже кривицу окривљеног ван разумне сумње; и (б) начело in dubio pro reo којим се захтева да, услед постојања било какве сумње у погледу поузданости доказа, треба фаворизовати окривљеног, а не тужилаштво.

Предмет се односи парнични поступак који је против подносиоца вођен по тужби бивше помоћнице министра здравља ради накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа. Повод тужбе је извештавање подносиоца о наводној корупцији приликом набавке вакцине AH1N1 у којем је поменута и тужиља као осумњичена за злоупотребу службеног положаја. Суд је утврдио да су домаћи судови признали да су информације које је подносилац објавио допринеле јавној расправи и да неко ко је помоћник министра треба да покаже већи степен толеранције. Међутим, по оцени Суда, домаћи судови су отишли предалеко у својим критикама на рачун провере чињеница од стране подносиоца. Подносилац је своје извештавање засновао на белешци коју је добио од полицијских службеника који су водили истрагу и није било сумње у њену веродостојност. Језик који је подносилац користио у извештавању је био одговарајући и подносилац је позвао све стране да изнесу своју верзију догађаја. Суд је утврдио да је, у целини, подносилац деловао у доброј вери и са пажњом која се очекује од одговорног новинарства. Стога је Суд утврдио да је подносиоцу повређено право из члана 10 Конвенције, јер је оценио да су домаћи судови прекорачили уско поље процене које им је дато ограничавањем дискусије о питањима од јавног интереса, те да нису успоставили правичну равнотежу између права из члана 8. и члана 10. Конвенције.

Предмет се односи на питање повреде права на живот из члана 2. Конвенције, у контексту позитивне обавезе државе да предузме мере којима ће спречити самоубиство или друге форме самоповређивања од стране појединаца лишених слободе. Суд је утврдио да државни органи у случају Б.Ђ, покојног супруга и оца подноситељки, на основу сазнања којима су располагали, нису могли знати да постоји ризик од самоубиства због чега би, у његовом случају, био спроведен посебан надзор од стране затворских службеника.

Неизвршење домаће одлуке - потраживањa у износу од око 65 евра - у одсуству доказа који би указивали на то да би неисплаћивање овог износа имало значајан утицај на приватан живот подносиоца, по оцени Суда указује да подносилац није претрпео значајнију штету услед наводне повреде Конвенције

Подносилац није обавестио Суд да је правноснажна домаћа одлука извршена пре него што је Влада добила обавештење о његовој представци, која информација представља суштину представке - Суд је оценио да је овакво понашање подносиоца у супротности са сврхом права на појединачну представку

Prikaz presude u predmetu S.E. protiv Srbije, broj 61365/16 Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 11. jula 2023. godine objavio presudu u predmetu S.E. protiv Srbije kojom je utvrdio povredu slobode kretanja iz člana 2. Protokola broj 4. uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). Presudu je jednoglasno donelo Veće od 7 sudija

Предмет се односи на питање повреде права на поштовање породичног живота до које је дошло услед неизвршавања правноснажне судске пресуде којом је подноситељки одређено самостално вршење родитељског права над двоје малолетне деце. И поред извршног поступка који је подноситељка покренула ради извршења пресуде, заједница живота са једним дететом никада није успостваљена, као ни квалитетан режим виђања. Суд је утврдио да су државни органи пропустили да предузму све неопходне кораке, који су се разумно могли очекивати у датим околностима, да обезбеде делотворно уживање родитељских права подноситељки или да на било који други начин омогуће њено поновно спајање са њеним сином. Пропусти су утврђени у погледу дужине трајања поступка, ревности суда и других надлежних органа, као и у делотворности мера које су предузимане, нарочито у погледу опструктивног понашања бившег супруга подноситељке код ког се налазило дете.

Prikaz odluke u predmetu Stevanović protiv Srbije, broj 4504/17 Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 7. septembra 2023 godine objavio odluku u predmetu Stevanović protiv Srbije kojom je utvrdio da je predmetna predstavka neprihvatljiva usled neiscrpljivanja domaćeg pravnog puta i da se kao takva mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 1. i 4. Konvencije. Odluku je doneo Odbor

Предмет се односи на питање повреде права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције у вези са обавезном вакцинацијом деце предшколског и школског узраста против одређених болести. Суд је утврдио да је питање обавезне вакцинације потребно разматрати у контексту члана 8. Конвенције, као и да је представка очигледно неоснована. Законске мере против којих су изнете притужбе у представци Суд је оценио као пропорционалне легитимном циљу заштите јавног здравља и неопходне у демократском друштву.

Предмет се односи на дужину трајања притвора подносилаца (осумњичених за убиство познатог српског новинара и новинског издавача) од три године и скоро шест месеци, као и на дужину трајања поступка пред Уставним судом поводом одлучивања о њиховој уставној жалби у вези са притвором. Суд се сложио са оценом Уставног суда да је првих годину дана и два месеца притвора подносилаца био оправдан, поред осталог, и због узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног постука у околностима конкретног случаја, али да протеком времена - за преостале две године и три месеца - тај разлог више није био довољан. Међутим, Суд је ипак нашао да је подносиоцима повређено право на слободу из члана 5. став 3. Конвенције, јер им Уставни суд није досудио никакву накнаду штете због утврђене повреде права на ограничено трајање притвора и одбацио је приговор Владе да су подносиоци изгубили статус жртве. Такође, Суд је утврдио и да је подносиоцима повређено право из члана 5. став 4. Конвенције, јер је оценио да се период одлучивања Уставног суда по уставној жалби о законитости притвора подносилаца од више од две године не може сматрати „брзим“.

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 20. aprila 2023. godine objavio odluku u predmetu Pajtić protiv Srbije, broj 33776/20. Odluku je jednoglasno doneo Odbor od 3 sudije. Predmet se odnosi na izjave političara A.M. za koje je podnosilac tvrdio da su mu povredile čast i ugled, pa je pred domaćim sudovima pokrenuo postupak za naknadu nematerijalne štete. Njegov zahtev je odbijen