Пресуде/одлуке и извршење

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 21. маја и 27. августа 2024. године донео, а 19. септембра исте године објавио одлуку у предмету С. Б. и др. против Србије, број 22463/17. Одлуку је једногласно донело седмочлано Веће. Предмет се односи на услове живота и слободу кретања подносилаца током њиховог боравка у Прихватном центру у Прешеву у периоду од децембра 2016. до краја маја

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 11. јуна 2024. године донео, а 2. јула исте године објавио пресуду у предмету Костић против Србије, број 31530/20. Пресуду је донео трочлани Одбор. Предмет се односи на неспровођење права подносиоца на контакт са његовим сином, како је утврђено правоснажном пресудом из 2009. године (повреда права из члана 8. Конвенције). Суд је подржао оцену

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 30. маја 2024. године донео, а 20. јуна 2024. године објавио пресуду у предмету Антић против Србије, број 41655/16. Пресуду је једногласно донео трочлани Одбор. Предмет се односи на изручење подносиоца Сједињеним Америчким Државама (у даљем тексту: САД) и пропуст Републике Србије да поштује правило 39. Пословника Суда (поступање по привременој

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 28. маја 2024. године донео, а 20. јуна исте године објавио одлуку у предмету Марина Лазовић против Србије, број 58721/16. Одлуку је донео трочлани Одбор. Предмет се односи на примену прописа у прекршајном поступку у коме је подноситељка оглашена кривом због управљања моторним возилом за које нису плаћене увозне дажбине, а које је власништво

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 14. маја 2024 године донео, а 6. јуна 2024. године објавио одлуку у предмету Крста Гигић и Милка Гигић против Србије, број 27722/17. Одлуку је једногласно донео трочлани Одбор. Предмет је Републици Србији комунициран као случај од утицаја (impact case). Предмет се односи на притужбе подносилаца да су им повређена права на правично суђење, на

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 9. априла донео, а 30. априла 2024. године објавио пресуду у предмету Бошњачки против Србије, којом је утврдио повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција). Пресуду је једногласно донео Одбор од троје судија. Предмет се односи на притужбу подносиоца да

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 18. априла донео, а 23. маја 2024. године објавио одлуку у предмету А и др. против Србије, број 37478/16. Одлуку је донео трочлани Одбор. Предмет се односи на намеравано удаљење једне либијске породице са територије Републике Србије за коју се сматрало да представља претњу по националну безбедност на основу поверљивих информација. Подносиоци су

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 4. априла донео, а 25. априла 2024. године објавио одлуку у предмету Борислава Поштић против Србије, број 44173/16. Одлуку је донео трочлани Одбор. Предмет се односи на притужбу подноситељке да није успела да оствари право на породичну инвалиднину након смрти свог супруга, насталу током ратних дејстава у Републици Хрватској, иако су домаћи

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 7. марта донео, а 28. марта 2024. године објавио одлуку у предмету Перишић против Србије (број 8648/21). Одлуку је донео трочлани Одбор. Подноситељка се у представци притуживала на повреду права на суђење у разумном року из члана 6. став 1. Конвенције, због одложеног извршења домаће одлуке. Влада је изнела тврдње да подноситељка није обавестила

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 13. фебруара донео, а 5. марта 2024. године објавио пресуду у предмету Бошкоћевић против Србије, број 37364/10, којом је утврдио повреду права на појединачну представку из члана 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), док је притужбе по члану 6. став 1. Конвенције одбацио због неисцрпљивања

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. марта донео, а 28. марта 2024. године објавио одлуку у предмету Момчиловић против Србије (број 44530/18). Одлуку је донео трочлани Одбор. Предмет се односи на питање повреде права на живот из члана 2. Конвенције, у контексту позитивне обавезе државе да спроведе делотворну истрагу о смрти мајке подноситељке представке која је наводно

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 16. јануара 2024. донео, а 6. фебруара 2024. године објавио пресуду у предмету Ђурић против Србије, број 24989/17, којом је утврдио повреду права из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција). Пресуду је једногласно донело Веће од 7 судија. Предмет се односи на притужбу подносиоца да

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 1. фебруара донео, а 22. фебруара 2024. године објавио одлуку у предмету Марјановић и 6 др. против Србије. Одлуку је донео трочлани Одбор Суда. Подносиоци су се у представкама притуживали на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), као и на повреду

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 23. јануара донео, а 15. фебруара 2024. објавио одлуку у предмету Чедомир Бељић и Мирољуб Милинковић и др. против Србије, бр. 3000/16 и 7189/16, којом је представке прогласио недопуштеним. Одлуку је једногласно донело Веће од 7 судија. Предмет се односи на питање повреде права на правично суђење, на поштовање приватног и породичног живота и на

Предмет се односи на на правичност кривичног поступка (прихватљивост доказа) у којем је кривица подноситељке утврђена искључиво на основу препознавање од стране жртве на главном претресу након што је полиција жртви већ показала само фотографије подноситељке и ничије више, и након што је жртва видела подноситељку у својству окривљене у судници. Суд је оценио да домаћи судови нису испоштовали два основна захтева кривичног права: (а) да је на тужилаштву да докаже кривицу окривљеног ван разумне сумње; и (б) начело in dubio pro reo којим се захтева да, услед постојања било какве сумње у погледу поузданости доказа, треба фаворизовати окривљеног, а не тужилаштво.

Предмет се односи парнични поступак који је против подносиоца вођен по тужби бивше помоћнице министра здравља ради накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа. Повод тужбе је извештавање подносиоца о наводној корупцији приликом набавке вакцине AH1N1 у којем је поменута и тужиља као осумњичена за злоупотребу службеног положаја. Суд је утврдио да су домаћи судови признали да су информације које је подносилац објавио допринеле јавној расправи и да неко ко је помоћник министра треба да покаже већи степен толеранције. Међутим, по оцени Суда, домаћи судови су отишли предалеко у својим критикама на рачун провере чињеница од стране подносиоца. Подносилац је своје извештавање засновао на белешци коју је добио од полицијских службеника који су водили истрагу и није било сумње у њену веродостојност. Језик који је подносилац користио у извештавању је био одговарајући и подносилац је позвао све стране да изнесу своју верзију догађаја. Суд је утврдио да је, у целини, подносилац деловао у доброј вери и са пажњом која се очекује од одговорног новинарства. Стога је Суд утврдио да је подносиоцу повређено право из члана 10 Конвенције, јер је оценио да су домаћи судови прекорачили уско поље процене које им је дато ограничавањем дискусије о питањима од јавног интереса, те да нису успоставили правичну равнотежу између права из члана 8. и члана 10. Конвенције.

Предмет се односи на питање повреде права на живот из члана 2. Конвенције, у контексту позитивне обавезе државе да предузме мере којима ће спречити самоубиство или друге форме самоповређивања од стране појединаца лишених слободе. Суд је утврдио да државни органи у случају Б.Ђ, покојног супруга и оца подноситељки, на основу сазнања којима су располагали, нису могли знати да постоји ризик од самоубиства због чега би, у његовом случају, био спроведен посебан надзор од стране затворских службеника.

Неизвршење домаће одлуке - потраживањa у износу од око 65 евра - у одсуству доказа који би указивали на то да би неисплаћивање овог износа имало значајан утицај на приватан живот подносиоца, по оцени Суда указује да подносилац није претрпео значајнију штету услед наводне повреде Конвенције

Подносилац није обавестио Суд да је правноснажна домаћа одлука извршена пре него што је Влада добила обавештење о његовој представци, која информација представља суштину представке - Суд је оценио да је овакво понашање подносиоца у супротности са сврхом права на појединачну представку

Приказ пресуде у предмету С.Е. против Србије, број 61365/16 Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) je 11. јула 2023. године објавио пресуду у предмету С.Е. против Србије којом је утврдио повреду слободе кретања из члана 2. Протокола број 4. уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција). Пресуду је једногласно донело Веће од 7 судија. Предмет се