Пресуде/одлуке и извршење

Када је Босна и Херцеговина прогласила независност, апликанти су били запослени у армији Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Будући да су били стационирани на територији Босне и Херцеговине, тамо су им додељени војни станови. Г. Апостоловски је откупио свој војни стан непосредно пре почетка рата који је трајао у периоду 1992.-95., док друга двојица апликаната то нису учинила. Сви

Подноситељка представке се притуживала на неизвршавање домаће одлуке донете у њену корист. Она се ослањала, изричито или прећутно, на члан 6. став 1. Конвенције и члан 1. Протокола бр. 1. Суд наглашава да се извршење пресуде коју донесе било који суд мора сматрати саставним делом „суђења“ у смислу члана 6. Такође се позива на своју праксу која се односи на неизвршење или одложено извршење

Апликанти у овом предмету су се жалили због прекомерне дужине парничног поступка. Они су се жалили да је дужина парничних поступака о којима је реч неспојива са захтевом „разумног рока“. Они су се позвали на члан 6. став 1. Конвенције. У водећим предметима Сцордино против Италије и Дорић против Босне и Херцеговине, Суд је већ утврдио повреду у погледу питања сличних онима у предметном случају

Подноситељка је рођена 1965. године и живи у Београду. Дана 26. марта 2006. године, око 17 сати, комшија подноситељке, Д.В., је наводно нанео неколико удараца у пределу главе подноситељки и повукао је за косу, услед чега је она пала на тло. Д.В. је затим наводно наставио да је шутира и удара, уз помоћ пријатеља, Н.Н. Д.В. је наводно вербално злостављао подноситељку још од 2002. године, док је

Подносиоци су се у представкама притуживали на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), као и на повреду права на имовину из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, због неизвршења домаћих одлука усвојених против друштвених/државних предузећа. Због сличности предмета, Европски суд је здружио

Подносиоци представке су се притуживали на наводну смрт свог новорођеног детета у државној болници 1992. године и тврдили су да би дотично дете заправо могло бити живо, јер је противзаконито дато на усвајање. С тим у вези, подносиоци представке су тврдили да имају право да знају истину о судбини свог детета. Они су се даље притуживали да нису имали делотворан домаћи правни лек у погледу својих