Presude/odluke i izvršenje

Kada je Bosna i Hercegovina proglasila nezavisnost, aplikanti su bili zaposleni u armiji Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Budući da su bili stacionirani na teritoriji Bosne i Hercegovine, tamo su im dodeljeni vojni stanovi. G. Apostolovski je otkupio svoj vojni stan neposredno pre početka rata koji je trajao u periodu 1992.-95., dok druga dvojica aplikanata to nisu učinila. Svi

Podnositeljka predstavke se prituživala na neizvršavanje domaće odluke donete u njenu korist. Ona se oslanjala, izričito ili prećutno, na član 6. stav 1. Konvencije i član 1. Protokola br. 1. Sud naglašava da se izvršenje presude koju donese bilo koji sud mora smatrati sastavnim delom „suđenja“ u smislu člana 6. Takođe se poziva na svoju praksu koja se odnosi na neizvršenje ili odloženo izvršenje

Aplikanti u ovom predmetu su se žalili zbog prekomerne dužine parničnog postupka. Oni su se žalili da je dužina parničnih postupaka o kojima je reč nespojiva sa zahtevom „razumnog roka“. Oni su se pozvali na član 6. stav 1. Konvencije. U vodećim predmetima Scordino protiv Italije i Dorić protiv Bosne i Hercegovine, Sud je već utvrdio povredu u pogledu pitanja sličnih onima u predmetnom slučaju

Podnosioci su se u predstavkama prituživali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), kao i na povredu prava na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, zbog neizvršenja domaćih odluka usvojenih protiv društvenih/državnih preduzeća. Zbog sličnosti predmeta, Evropski sud je

Podnositeljka je rođena 1965. godine i živi u Beogradu. Dana 26. marta 2006. godine, oko 17 sati, komšija podnositeljke, D.V., je navodno naneo nekoliko udaraca u predelu glave podnositeljki i povukao je za kosu, usled čega je ona pala na tlo. D.V. je zatim navodno nastavio da je šutira i udara, uz pomoć prijatelja, N.N. D.V. je navodno verbalno zlostavljao podnositeljku još od 2002. godine, dok

Podnosioci predstavke su se prituživali na navodnu smrt svog novorođenog deteta u državnoj bolnici 1992. godine i tvrdili su da bi dotično dete zapravo moglo biti živo, jer je protivzakonito dato na usvajanje. S tim u vezi, podnosioci predstavke su tvrdili da imaju pravo da znaju istinu o sudbini svog deteta. Oni su se dalje prituživali da nisu imali delotvoran domaći pravni lek u pogledu svojih